Prošlo je skoro četiri i po decenije od smrti Josipa Broza, ali pohodi u Kuću cveća, na njegov grob i stalnu muzejsku postavku „Umro je drug Tito“ ne jenjavaju. U Muzeju Jugoslavije nam kažu da najviše turista dolazi iz Azije, ali da ima i dosta posetilaca sa rečnih kruzera iz Sjedinjenih Država. Kada su u pitanju poklonici lika i dela maršala iz bivših republika SFRJ, najviše ih ima iz Slovenije i Hrvatske.
Od kustosa saznajemo i da stižu autobusima u kolonama, najčešće 4. i 25. maja, na Titov rođendan i na Dan mladosti. Tada, kako kažu, od posla padaju s nogu, a tokom cele godine, Muzej Jugoslavije neizostavno je mesto na turističkoj mapi svakog Japanca.
Veliko interesovanje za obilazak Muzeja Jugoslavije koji čuva više od 75.000 interesantnih predmeta i osvežava sećanje na razvoj jugoslovenske ideje, od nastanka države do njenog raspada, ne čudi, budući da je Tito bio jedan od onih koji su određivali tok istorije XX veka, ali i najveća misterija SFRJ. Ovim aspektima, ali i smrću doživotnog predsednika, bavi se upravo postavka „Umro je drug Tito“. Njegova smrt obezglavila je simbolički poredak i izazvala dramatičnu krizu u jugoslovenskom društvu. Usledili su nekontrolisani izlivi emocija, odavanje počasti, grandiozna sahrana, zavetne izjave, pesme i pokloni, proslave Titovog rođenja godinama nakon što je preminuo. Takođe, neki su ovaj događaj videli kao priliku za promenu, pa su usledile i kritike, provokacije i osporavanja. U toj društvenoj drami, kroz koju je SFRJ prolazila, posebno su izdvojena tri nivoa – prvi je zvaničan, državni, drugi narodni, neposredan i ličan, a treći osporavajući.
Posle maršala Sveti Sava
Stalna postavka, nazivana i izložbom Muzejska laboratorija, nalazi se u Kući cveća, koja zajedno sa Starim muzejom i Muzejom 25. maj, izgrađenom po Titovoj želji, čini Muzej Jugoslavije. Prostor u kom je Broz pokopan, prvobitno je bio namenjen za odlaganje cveća, nekoliko soba i kancelarija. Tu je nakon sahrane napravljena izložba „Umro je drug Tito“, koja podseća na maršalove poslednje dane života i veličanstven pogreb. Ovde se nalaze brojni eksponati, dok su predsednikova biblioteka, raskošni radni sto i fotelja ostali netaknuti.
“Tu je i poznata, zvanična Brozova fotografija, iz njegovog trećeg životnog doba, na kojoj je ozbiljnog izgleda lica, vidno zabrinutog, spremnog da, kao član Pokreta nesvrstanih, pregovara u vezi sa opasnostima od izbijanja nuklearnog rata. Baš ova fotografija je bila na zidovima državnih institucija i obrazovanih ustanova, sa široko rasprostranjenim braon drvenim ramom i fugom u boji zlata, u koji je po raspadu SFRJ umesto nje stavljena ikona Svetog Save. Vremena su se promenila” – priča kustoskinja Muzeja Jugoslavije.
Na zidovima su iz cele Jugoslavije stizala pisma podrške sa željama da drug Tito ozdravi, dok su deca slala pesmice, sastave i crteže. Tu je i Brozova fotografija iz bolnice u Ljubljani, gde je primljen januara 1980. godine, a koja podseća na vreme njegove bolesti, odnosno straha naroda, posebno vrha države, da će ga izgubiti. Na ovoj fotografiji sedi na krevetu prekriven, kako se ne bi videlo da mu je noga amputirana.
“Na bolničkoj fotografiji Josip Broz se blago osmehuje, kako bi izgledalo da mu je dobro. Iako su svi znali da mu se bliži kraj, to se nije smelo ni izgovoriti. Kada pogledamo zvanične izveštaje sa oznakom „državna tajna“, u kojima se navodi ono što bi moglo, trebalo da se uradi ukoliko Tito umre, uočiće se da svuda umesto „kada predsednik umre“ piše ‘ako predsednik umre’. O njegovoj smrti se zapravo nije smelo zvanično pričati, o tome se strogo vodilo računa” – objašnjava kustoskinja.
Po japanskom verovanju
U staklenoj vitrini izložen je venac ispleten od hiljadu ždralova napravljenih od papira. Poslat je 28. marta od petnaest studenata Suginami English Language College iz Tokija, koji su Titu poželeli oporavak. U pismu su naveli da po tradicionalnom verovanju u Zemlji izlazećeg sunca, kada bolesnik ugleda ove ptice, ozdravi. Međutim, maršal ih nije video, jer je bio u Ljubljani.
„Kada umrem, napravite grob kao Frenkilinov“
Tito je preminuo 4. maja u 15.05 časova, a objavljeno je tek u 19 sati. Trenutak kada u TV Dnevniku spiker izgovara: „Umro je drug Tito…“, koji nijedan Jugosloven neće zaboraviti, takođe je deo ove muzejske izložbe, jer se ovaj snimak emituje na video bimu. Te reči, očigledno potresen, ali dostojanstven, izgovorio je spiker Radio-televizije Beograd Miodrag Zdravković, nekadašnji dečak-partizan.
Izložene su i brojne jugoslovenske novine i časopisi, koji su morali na naslovnici da objave tužnu vest i Brozovu fotografiju, te da predsedniku, bez obzira na tematiku kojom su se bavili, u potpunosti posvete svoja izdanja. Tih dana se pričalo i gde Tita treba sahraniti…
“Nije bilo podataka gde je Broz tačno hteo da bude pokopan, ali se govorilo da je želeo u Kuću cveća. Saznalo se da je Tito u razgovorima sa političarima nagovestio da bi želeo da bude sahranjen u njegovom rodnom kraju, na Sutjesci ili u Beogradu. Međutim, nije precizno naglasio gde, pa je odluka pala na glavni grad, jer je tu najduže živeo. Uostalom, bilo je potrebno održati stigmu o ujedinjenoj Jugoslaviji, shodno politici ‘I posle Tita – Tito’“ – priča kustoskinja.
Brozova sahrana je bila jedna od najvećih XX veka, ali i jedini dan kada su predsednici i premijeri, najveći državnici iz skoro svih zemalja planete našli na jednom mestu. Da predsedniku Jugoslavije kaže poslednje zbogom, došlo je skoro 700.000 ljudi. Na ulicama je zavladala prava histerija, ljudi su plakali… Dani državne žalosti, od 5. do 8. maja 1980. godine, u medijima su nazvani „Danima bola i ponosa“. Tako je nastala i istoimena serija fotografija autorke Goranke Matić, koja je izložena na postavci „Umro je drug Tito“. Na 70-ak slika zabeležila je izloge prodavnica u kojima su namenski bili postavljeni maršalovi foto-portreti sa crnim florom. Tako su ovekovečeni izlozi od Beogradske robne kuće, preko zanatskih radnji i prehrambenih prodavnica, do poslastičarnica i parfimerija.
Kustosi Muzeja Jugoslavije kažu da tokom vođenja kroz stalnu postavku vole nešto više da ispričaju o samom maršalovom grobu. Na naše pitanje da li se prekrste, nasmejali su se i rekli: „ne“. Pričaju kako je prilikom gostovanja po Sjedinjenih Država, prvi čovek SFRJ tokom obilaska groba 32. američkog predsednika Frenklina Ruzvelta (1882 – 1945), kazao: „Kada umrem, napravite ovakav grob. Želim isti“. To je značilo da na spomen obeležju piše samo ime, prezime i godina rođenja i smrti.
Rušenje spomen obeležja
U jednom kutku Muzeja Jugoslavije nalaze se ostaci izlivenih bisti Tita, spomen obeležja. Naime, kada su tokom devedesetih širom SRJ spomenici socijalističkog nasleđa uklanjani, mnoge biste maršala su završile na buvljacima i otpadu starog gvožđa. Čuvši da će ih pretopiti, istoričar umetnosti Dragan Srdić je otkupio delove bisti Josipa Broza. Reč je o delima najznačajnijih vajara Jugoslavije, od Antuna Augustinčića, preko Borisa Kalina i Lojzea Dolinara, do Otoa Loga. Devedesetih je doneta odluka da se sve biste Tita sklone. Srdić je rekao da misli da je u Generalštabu bilo negde oko dvadeset skulptura takvog tipa u različitim prostorima. One su najpre sklonjene u depo pomenute institucije, a onda ih je magacioner zadužen za njih isekao brusilicom. Ali, kako je objasnio ovaj istoričar umetnosti, isekao ih je tako kao da se svetio za sve one užasne stvari koje su se njemu lično desile, pa su sve te skulpture završile na otpadu.
Dragan Srdić je za otkup, u vrednosti od oko hiljadu prosečnih plata, potrošio svoju ušteđevinu. Posle oktobarskih promena 2000. izložio je ove biste kao rad pod nazivom „Čas anatomije“. Srdić je takođe izjavio da misli da umetničko delo deluje samostalno, van vremena, ideologije i društvenih okolnosti u kojima se nađe, i da mora biti iznad svega toga. Delovi pojedinih bisti Tita završile su potom u Muzeju Jugoslavije, na stolu, pa instalacija „Čas anatomije“ izgleda, kako kustosi kažu, kao sto na kome se secira jugoslovensko nasleđe.
Otisak vampira i simbol nacizma skrnavili socijalizam
Pažnju posetilaca možda je najviše zainteresovala priča o prevari, odnosno o plakatima koji su najavljivali Dan mladosti 1987. godine, kada je održan poslednji slet na stadionu JNA. Na savezni natečaj za plakat za Dan mladosti grupa umetnika „Novi kolektivizam“ iz Slovenije, poslala je, činilo se, tipičan socrealistički dizajn – zdrav, stasit i poletan omladinac u stavu udarnika kako u podignutoj ruci drži petokraku. Međutim, svima je oči otvorio jedan arhitekta koji je videvši zvaničan plakat uočio da pobedničko rešenje „Novog kolektivizma“ ima sasvim drugačiji politički kontekst. To je zapravo bila kopija nacističkog postera korišćenog u Nemačkoj 1936. godine.
Slovenački umetnici su samo zamenili zastavu, a na vrh jarbola stavili petokraku. U tom smislu, „Novi kolektivizam“ je hteo da pošalje poruku kakvi su zapravo totalitarni režimi. Izbio je skandal i svi su u panici uklanjali postere, i tražili da se napravi novi. Međutim na novom plakatu, na kom je naslikan sveži zeleni list, kasnije je takođe uočen „propust“. Naime, okrzani deo lista bio je u obliku petokrake, kao da socijalizam guši omladinu, narod i državu.
Zbog toga se na sledećoj naslovnici lista „Student“ našao plakat koji najavljuje Noć vampira, sa glogovim listom, okrzanim u obliku vampirskih zuba, zbog čega je takođe izbio skandal. Bio je to rad crtača Milenka Mihajlovića, koji je u drugoj polovini osamdesetih, u omladinskoj štampi, objavljivao niz karikatura koje su provocirale zvanični posmrtni odnos prema Titu, najčešće tematizujući njegovu sahranu.
Nakon skandala sa parodijom plakata za Dan mladosti, nekoliko meseci kasnije, smenjena je cela redakcija „Studenta“, a Mihajlović je saslušavan u MUP-u.
Osam kapljica krvi
Neizostavni deo stalne postavke „Umro je drug Tito“ su štafete koje su se Titu uručivala 25. maja na Dan mladosti. Bio je to opštenarodni praznik sa mnogo priredbi, sletova i završnom svečanošću na stadionu JNA. Svake godine jedna centralna je mesec i po dana kružila domovinom i poklanjala se maršalu. Bio je to ujedno i rođendanski poklon, jer iako je Broz zvanično rođen 7. maja, 25. maj je prihvatio i slavio kao svoj rođendan sa omladinom i narodom. Taj datum se poklapa i sa desantom nemačkih padobranskih jedinica na Drvar 1944. kada je Tito uspeo da se spase. Štafeta se nosila 42 puta, do 1987. godine. Posle Brozove smrti, štafetu su primali predsednici tadašnjeg Saveza socijalističke omladine Jugoslavije. Sama ideja potekla je 1945, od omladine Kragujevca, čije je Odeljenje za sport i fiskulturu osmislilo masovna omladinska štafetna trčanja širom Jugoslavije. Pored centralnih, na adresu predsednika SFRJ stiglo je skoro 20.000 štafeta od raznih organizacija. Na primer, od nekog udruženja stomatologa vrh štafete bi bio u obliku zuba, a od recimo filmskog sindikata sa kamerom itd. Značaj štafete mladosti može se videti i u poslednjem pismo koje su pioniri i omladina Jugoslavije, 8. maja 1980. godine, uputili svom drugu Titu.
„Štafeta mladosti, izraz nemerljive ljubavi i najdubljeg poštovanja pionira i omladine Jugoslavije, oprašta se od tebe sa porukom da mladost naše slobodne socijalističke, samoupravne, nesvrstane domovine, zajednice bratskih naroda i narodnosti, nepokolebljivo nastavlja tvojim putem. Tebi je mladost bila bliska. Ti si sa mladima stvarao našu budućnost. Ti si nas osvetlio svetu, a svet si približio nama. Ti si nas učio kako se voli i mi ti ljubavlju uzvraćamo. Dragi naš najmiliji druže, bez tebe pred nama, ali sa tobom u nama, u svim srcima radnih ljudi i građana tvoje i naše Jugoslavije, mi odlučno i čvrsto sledimo tvoje delo“.
Nakon skandala zbog plakata povodom Dana mladosti koji je uradio „Novi kolektivizam“, predostrožnosti radi, za poslednji Dan mladosti 1987. napravljena je i nova štafeta. Ona je bila u duhu sa modernim vremenom, sa svetlećim lampicama. Međutim, lampice su bile crvene i u obliku kapi krvi, što su mnogi protumačili kao krv šest republika i dve pokrajne, nagoveštaj raspada domovine.
