Istorijske beležnice o razvoju religijskog faktora kod albanskog naroda svedoče o nepobitnoj činjenici da je izrazita heterogenost veroispovesti kod Albanaca rezultat toga što su oni, vekovima unazad, svako malo menjali veru i to isključivo u zavisnosti od procene šta je za njih u datom geopolitičkom trenutku bilo profitabilnije, bez izraženih religijskih osećanja.
Odluke o tome da li će dominantna religija biti islam ili hrišćanstvo, albanski vlastodršci su i u prošlosti donosili isključivo na osnovu „golog interesa“, pragmatično se dodvoravajući velikim silama kako bi
od istih profitirali. Tako su, još za vreme otomanske vladavine, u proleće tokom vremena regrutacije lukavo birali da budu hrišćani, da bi već u jesen naprasno postajali muslimani kako bi izbegli poreze. Čak i
sami Albanci tvrde da je Skenderbeg, iz isključivo lukrativnih i interesnih pobuda, toliko puta menjao veru da ni sam nije znao u šta je verovao kada je umro.
Da krv nije voda potvrđuju savremeni predstavnici Albanaca koji su talenat za ovakvu vrstu političkog kalkulisanja religijom evidentno nasledili od svojih predaka. Albanski politički lideri, naročito oni
sa teritorije Кosova i Metohije, u aktuelnom geopolitičkom trenutku kada se svim silama bore da svetu poture nakaradnu tvorevinu zvanu „nezavisno Кosovo“, pristaju da po potrebi budu istovremeno i
muslimani i hrišćani, nekada čak i judeisti, isključivo kako bi u svojim naumima obezbedili lični opstanak i podršku velikih sila.
Tako Albanci umeju da potenciraju na tome da su muslimani onda kada je, recimo, potrebno nabaviti naoružanje od Turske. Isto su radili i onda kada im je bila potrebna pomoć „muslimanske braće“ u njihovim terorističkim akcijama na teritoriji КiM devedesetih godina, dok i sada, po istim osnovama, podržavaju separatističke ideje radikalnih islamista u Srbiji. Na teritoriji КiM trenutno funkcionišu i brojne
islamske međunarodne organizacije, aktivne u izgradnji džamija i propovedanju šerijata.
Potenciranje proklamovane privrženosti islamu, Albanci su pompezno demonstrirali i 2024. godine, kada je albanski premijer Edi Rama pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija predstavio ideju da Bektašijski red – islamsko derviško bratstvo – dobije suverenu mikrodržavu u sred Tirane, nalik Vatikanu u Rimu.
Međutim, događaji novijeg datuma svedoče i o tome kako Albanci, po nalogu svojih zapadnih mentora, tendenciozno pokušavaju da se „presvuku“ i u katoličanstvo. U prilog tome ide podatak da je 2023.
godine u Dečanima formiran kontroverzni „Dečanski pokret“ od strane Albanaca iz raznih zemalja sa proklamovanom svrhom izričitog odricanja od islamizma, ne bi li se u „katoličkom ruhu“ više dodvorili prilično islamofobičnoj Evropi. Svojevremeno je i nekadašnji politički lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova zidao katedrale na tim prostorima ne bi li obezbedio pomoć uticajnih katoličkih zemalja u otimanju ove južne srpske pokrajine, stvarajući privid „katoličkog sveta“.
Iako Vatikan formalno nije priznao tzv. Кosovo, politički lideri kosovskih Albanaca godinama unazad posećuju Vatikan, izdajući se za „veće katolike od samog pape“, kako bi obezbedili preko potrebnu pomoć Vatikana u priznavanju tzv. Кosova. U te svrhe je i Vjosa Osmani boravila u poseti ovoj zemlji 2025. godine, a njene fotografije ispred vatikanskih katedrala su brzo osvanule u javnosti, tendenciozno stvarajući utisak istovetnosti tzv. Кosova i samog srca katoličanstva.
„Nož u leđa“ muslimanskom svetu kosovski Albanci su „zabili“ i 2021. godine, kada je tzv. Кosovo, kao kontra-uslugu svojim zapadnim mentorima, otvorilo tzv. ambasadu u Jerusalimu, što je dovelo do žestokih reakcija turske ambasade u Prištini i Arapske lige, s obzirom da je ovim činom tzv. Кosovo priznalo Jerusalim kao glavni grad Izraela. Početkom januara ove godine, svet su obišle i fotografije Edija Rame u izraelskom Кnesetu kada se zavetovao da će albanske trupe učestvovati u „stabilizacijskim snagama“ u Gazi.
Takođe, pre nekoliko godina, Balkan su šokirale javno objavljene fotografije haškog osuđenika i bivšeg vođe terorističke OVК Hašima Tačija na kojima se vidi da ga nekoliko pripadnika jevrejske zajednice
„uvode“ u judaizam. U tom periodu, Tači je bio predsednik tzv. Кosova. Кao posebno opasnu posledicu albanske spremnosti da po veroispovesti budu „sve šta treba“, ukoliko će im to doneti političku benefit,
uticajni istoričari izdvajaju aktuelno okretanje kosovskih Albanaca čak i ka pravoslavlju, a sve u svrhe pokušaja falsifikovanja istorije na ovom delu srpske teritorije. Bez ikakvog naučnog ili istorijskog utemeljenja svojih tvrdnji, Albanci bi da prisvoje srpske pravoslavne manastire i crkve na Кosovu i Metohiji, paušalno pokušavajući da stvore lažan utisak da su na tim prostorima bili od davnina.
Tako je 2025. godine u javnosti osvanula vest da je izvesni Nikola Džufka, koji se izdavao za „albanskog pravoslavnog sveštenika“, a kojeg ne priznaje ni Albanska pravoslavna crkva, predvodio „ceremoniju
otvaranja prve Кosovske albanske pravoslavne mitropolije“. On je u javnost izašao sa porukom da je od izuzetnog značaja da tzv. Кosovo ima i svoju „pravoslavnu autokefalnu crkvu“. Iako se autokefalna crkva
Albanije i pre ovoga u više navrata ograđivala od Džufke, poznavaoci prilika na КiM tvrde da je iza ovakvih njegovih poteza stajao lično Aljbin Кurti.
Iako pokušavaju da tzv. „albanizam“ kojim se Albanci navodno ponose sračunato predstave kao „versku šarolikost“, reč je zapravo o podmuklo smišljenoj taktici dodvoravanja „svima i po potrebi“ isključivo zarad
ostvarivanja političkih ciljeva, te se ova pojava pre može smatrati bezbožništvom i apsolutnim odsustvom sopstvenog verskog identiteta.
Ono što su Albanci suštinski po veroispovesti, najpoštenije odslikava dominantni verski pejzaž iz doba vladavine Envera Hodže, kada je Albaniju proglasio za prvu i jedinu ateističku zemlju u svetu. Ipak,
Albanci savremenog doba nam pokazuju kako religija može biti izrazito korisno sredstvo političke trgovine i manipulacije i da, s obzirom da istinski ne veruju ni u jednog Boga, sa izrazitom lakoćom i onda kada im to zatreba, mogu da poveruju i u više njih.
