Profesorka novinarstva i komunikacija na Univerzitetu Pejs u Njujorku, Mira Pantić, u Sjedinjenim Državama objavila je knjigu „Kako (ne) biti samac u Njujorku od A do Š“ (How (Not) to Be Single in New York City from A to Z). To je jedan u nizu njenih velikih uspeha „preko bare“, gde je pored akademske i naučne, započela i karijeru spisateljice beletristika, romantičnog štiva koje je u Americi sve popularnije.
U razgovoru za portal „BalkanFacts“ o svojoj prvoj knjizi, Pantić je otkrila i kako izgleda njen profesionalni i privatni, ali i život u emigraciji, prilagođavanje tamošnjoj, savremenoj kulturi, a potom je pričala i o ljubavi, odnosno modernom dejtingu u „gradu koji nikada ne spava“.
“Knjiga prati avanture jedne Evropljanke koja u svojim tridesetim odlazi u Ameriku kako bi započela novi život. Međutim, dok se uspešno hvata u koštac sa novim izazovima i ostvaruje poslovne uspehe, nailazi na određene prepreke u ljubavnom životu. Ponekad joj nije jasno šta joj se dešava, pa se pita da li je u pitanju interkulturalno prilagođavanje u zemlji u kojoj je pronašla sebe i shvatila da u životu želi nešto potpuno drugo od onoga što je mislila da hoće dok je bila u Srbiji, ili su po sredi možda neke nezarasle stare rane” – priča Mira Pantić.
Samoća u gradu koji nikada ne spava
Naša sagovornica je 2014. otišla u SAD iako je u Srbiji bila poslovno ostvarena. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, gde je i magistrirala na smeru Evropske studije. Za deceniju rada u nekoliko redakcija osvojila je brojne nagrade u oblasti evropskih integracija. U Ameriku se preselila zahvaljujući stipendiji na Univerzitetu u Tenesiju, gde je 2016. doktorirala na temu „Blogovi uživo“ i zaposlila na Univerzitetu Pejs u Njujorku. Njen fascinantan profesionalni, ali i uzbudljiv privatni život, kakav se očito, samo u Njujorku može režirati, biо је sasvim dovoljan da nastane intrigantna knjiga, ali kada se u obzir uzme još i da je Mira Pantić radoznala, druželjubiva, avanturista, da voli život, neće biti iznenađenje аko „How (Not) to Be Single in New York City from A to Z“ postane bestseler.
“Knjiga se sastoji od 26 istinitih priča. Svaka je za sebe, a zajedno čine celinu. Kako bi se bolje shvatio naslov, savetujem da se čita od početka do kraja. Uzgred rečeno, rečca „Not“ je u zagradi jer mi (u Americi) imamo jedan specifičan stil života. Naime, mnogi od nas koji su singl zapravo to nisu, ali to ne bih da objašnjavam, jer će sve biti jasno kada se knjiga pročita. Istakla bih da tema moje knjige nije isključivo dejting, već i emigracija. Ona nadasve govori i kako izgleda kada odete u drugu zemlju i shvatite da prilagođavanje tomnošnjem sistemu nije jedini izazov sa kojim se suočavate. Naime, kada želite da se integrišete u neko društvo, morate prihvatiti mnoga pravila, koja su vam uglavnom potpuno strana i na početku čak neprihvatljiva. Dakle, ta komponenta je vrlo izražena u mojoj knjizi, što ne čudi budući da se bavim komunikacijama i kulturološkim fenomenima. Teme „How (Not) to Be Single in New York City from A to Z“ su i drugi važni koncepti kao što su prijateljstva koja formiramo u životu, baš kao i hrabrosti i otpornost. Naravno, mnoge priče su o samom Njujorku, gradu koji toliko volim. Rekla bih da je knjiga interesantna za svakog ko želi da emigrira u inostranstvo, da shvati da nije izazov samo dobiti državljanstvo ili zelenu kartu, već nešto mnogo više. Ako hoćeš da se integrišeš u društvo, moraš da budeš spreman na mnogo toga i da prihvatiš pravila igre. Ne znam da li je rešenje fizički biti u nekom stranom društvu, a mentalno u Srbiji. Dakle, ovo je knjiga o emigraciji predstavljenoj kroz dejting” – objašnjava Mira Pantić.
„Uživam u svakom zagrižaju Velike jabuke“
Kada je reč o ljubavnom životu, naša sagovornica u svojoj knjizi otkriva da uživa u svojoj samoći, koju voli koliko i sam Njujork. Mada, navodi da smatra da je ovaj grad i razlog što je samica, što zvuči paradoksalno, jer je, i previše dejtovala.
„Njujork je učinio da se osećam prijatno u svojoj koži i svojoj samoći. Taj grad nudi toliko ljubavi i užitaka da nekad imam utisak da čoveku ništa drugo i nije potrebno u životu. Biti u ovom gradu, to je kao da učestvujete u najgledanijem šou programu na svetu. Smatram sebe srećnom što sam deo toga. Od prvog dana kad sam se doselila, uživala sam u svakom zalogaju Velike jabuke. Raduju me neplanirane šetnje gradskim ulicama i boravak u barovima sa mojim prijateljima koji žive u Njujorku. Čini se da je svaka osoba ovde neponovljiva i da se ističe stilom koji se teško može videti bilo gde drugde u svetu. Svi ti ljudi deluju intrigantno i u vama bude želju da čujete njihovu životnu priču. Postoje stotine malih zadovoljstava u kojima uživam u Njujorku. Među njima je bagel sa cimetom i suvim grožđem koji obično dobijemo posle trke, pa pečeni bademi koje kupujem u prodavnici blizu Columbus Circle ili fotografisanje zgrada na Petoj Aveniji. Volim da vodim nasumične razgovore sa ljudima na ulicama grada. I volim svoj stan na Upper East Side-u gde mogu da budem introvertna danima, znajući da će svi da me ostave na miru. Ali, kad poželim da opet skitam, znam da će se uvek naći prijatelj koji želi da ide na koncert, pogleda šou na Brodveju, sedne na bicikl i provoza se gradom, ode na novu izložbu u Muzeju Metropolitan, ili svrati sa mnom u restoran tajlandske kuhinje“, piše Mira Pantić u „How (Not) to Be Single in New York City trom A to Z“.
„Ona je osvojila Menhetn“
Kako bi dočarala značaj profesionalnog i životnog uspeha Mire Pantić u Sjedinjenim Državama, na promociji knjige održanoj prošlog meseca u Kući Đure Jakšića u Beogradu, novinarka Aleksandra Otašević je prokomentarisala, da se, kad god pomisli na svoju prijateljicu i koleginicu, seti TV serije „Osvojiću Menhetn“.
„Mira je Menhetn zaista osvojila. Verujem da će „How (Not) to Be Single in New York City from A to Z“, baš kao i mnoge Mirine medalje u njenoj kući, zasijati i na policama njujorških knjižara, posebno onim sa romantičnim knjigama, za kojima je u SAD-u poraslo interesovanje, prema zvaničnim podacima, čak za više od pedeset posto. Stoga verujem da Mira u dva koraka stiže do samog cilja u ovoj oblasti književnosti“ – rekla je Otašević.
Mira Pantić dodaje da porast popularnosti za romantičnim štivom u Americi nije razlog što je napisala „How (Not) to Be Single in New York City from A to Z“, da je knjiga objavljena samo u SAD-u i da je dostupna na Amazonu. Dodala je da se se nada prevodu na srpski i objavljivanju u našoj zemlji. Napisana je na engleskom zato što naša sagovornica razmišlja na tom jeziku i što se 85 posto događaja odigralo upravo u Sjedinjenim Državama.
“Imam utisak da bih varala sebe da sam knjigu pisala na srpskom. Navikla sam se na engleski, na tom jeziku razmišljam, konstantno čitam i pišem naučne radove. Uostalom, čini mi se da sam neke stvari bolje dočarala izražavajući se na engleskom, posebno zbog mnogo novih reči koje su se pojavile minule decenije” – kaže Mira Pantić.
Prilagođavanje na život u inostranstvu
Kada se preselila u SAD, našoj sagovornici je u početku bilo neobično što više vremena provodi sama nego što je to bio slučaj u Srbiji. Ukazuje da je individualistička kultura u Americi, koja je oduvek postojala, sada još snažnija i izraženija. Čini joj se da se dosta ljudi naviklo da žive sami, ne zbog neke vrste socijalne izolacije, već što ne vode toliko društveno dinamičan život kao Evropljani.
“Mnogi žive u predgrađima i vole svoju privatnost, da posle napornog radnog dana budu malo izolovani. Ni ja zbog ogromnog posla na doktorskim studijama nisam stizala toliko da se družim, pa sam osećala neku vrstu usamljenosti i nije bilo lako shvatiti na koji način treba pronaći prijatelje, konektovati se s ljudima, posebno u Tenesiju. U Njujorku mi je trebalo maltene godinu dana da pronađem prijatelje. Ljude sam prvo upoznavala preko posla, a kasnije i putem drugih aktivnosti poput trčanja ili pisanja. Tada sam sklopila najbolja prijateljstva. Na aplikaciji Meetup ljudi se povezuju u zavisnosti od sličnih interesovanja i hobija, idu na organizovane događaje i tamo se lično upoznaju. Tako sam se, na primer, priključila trkačkom i klubu pisaca u Njujorku” – objašnjava Mira Pantić.
„Ne bih bila srećna sa Džordžem Klunijem, a ni sa traktoristom“
Ova nesvakidašnja novinarka dodaje da je oduvek želela da napiše knjigu, jer je radeći u medijima objavila mnogo priča. Mada, nameravala je da se bavi nekom drugom temom, ali su je američki prijatelji, kojima je pričala kroz šta sve prolazi zahvaljujući svojoj radoznalosti, nagovorili da bi upravo priče o njenim dejtinzima u Njujorku bile zanimljive čitaocima.
“Nisam pisala samo zato što volim, nego i da olakšam dušu. Razmišljala sam da li da napišem i ponešto interesantno što mi se dešavalo u Srbiji, ali nisam znala kako bi Amerikanci razumeli, shvatili naš humor. Na jednom događaju u Njujorku pročitala sam svoju priču kako su Smederevu hteli da me udaju. Opisala sam kako mi je izvesna rođaka, hvaleći potencijalnog mladoženju, rekla: „Moraš za njega, on može da podigne traktor, golim rukama“. Posle mi je prišla jedna Meksikanca i kroz šalu rekla: „Gde ti je taj mladić, moja mama bi želela da ga upozna“ – kroz smeh se priseća Mira Pantić.
Pišući „How (Not) to Be Single in New York City from A to Z“, kaže i da je mnogo naučila o sebi, između ostalog, da joj za sreću nikada nije bila potrebna veza. A, kako bi to shvatila, kako ističe, morala je otići u Ameriku.
“Izraziti sam individualista i živim za svoje strasti. Junak jedne od priča u knjizi je tip koji je ušao u moj život, ali nije mogao da shvati da sam koliko njemu, lojalna i svojim strastima. U mom životu je osim ljubavi uvek moralo da bude više stvari, a to su putovanja, pisanje. To ljudi ne mogu da razumeju, a ja sam shvatila da ne mogu biti srećna ukoliko sam ispunjena po pitanju samo jedne svoje strasti. Čak i da sam sa najboljim frajerom u Americi, pa i da mi dođe sam Džordž Kluni, ne bih bila srećna dok sve svoje strasti ne budu zadovoljene. Skoro sam počela da radim jedno naučno istraživanje o generaciji Zed (rođenima od 1997. godine), koja je više fokusirana na sebe. Ti mladi čak ističu da ih ljubavne veze uznemiravaju, pa da pronalaze zadovoljstva u drugim stvarima. Ne kažem da je to dobro ili loše, već su to naučna istraživanja koja opisuju realno stanje stvari. U svojoj knjizi nikome nisam delila dejting savete, to je samo jedan, moj prikaz” – objašnjava Mira Pantić.
Sastanak s biznismenom koji se prerušava u francusku sobaricu
„How (Not) to Be Single in New York City from A to Z“ je prilično progresivna knjiga, jer su junaci priča ekstremi, kakvih u SAD-u ima mnogo, posebno u Njujorku. Jedan od njih, potencijalni osvajač srca Mire Pantić na dejting se pojavio u skladu sa svojim statusom, ozbiljnog biznismena, ali joj je ubrzo tokom razgovora otkrio da vikendom oblači kostim francuske sobarice.
“Ovo je bilo ekstremno čak i za moje prijatelje u Njujorku. Istakla bih da nisu sve priče u knjizi posledica mog traženja partnera. Bilo je tu dosta novinarske radoznalosti. Zanimalo me je da vidim ko su ti ljudi koji idu na dejtinge, pa je tako nastalo i poznanstvo sa ovim neobičnim čovekom. To je zapravo priča o nekome ko je na ekstremno progresivnoj strani i meni koja sam ekstremno radoznala. Takođe, imam i priče o konzervativnim ljudima, na primer o onima koji veruju u teorije zavere” – priča Mira Pantić.
Isto kao Sloter Niče
Budući da je američka profesorka srpskog porekla pisala knjigu o dejtingu, a kroz tu prizmu i o samom Njujorku, upitali smo je koja poznanstva te vrste su bila najneobičnija, najčudnija, zbog čega se, kako se u našoj zemlji kaže, najviše snebivala…
“Kada je neko smešno obučen. Mi na Balkanu, u Evropi o tome posebno vodimo računa, pa me ponekad iznenadi kad se neko na dejting pojavi u majicama sa flamingosima ili kao Nik Sloter s havajskim košuljama u TV seriji „Tropska vrelina“. Upoznala sam vrlo čudne ljude. Bilo je onih koji mi kažu: „Želim samo da izvodim striptiz za tebe“. Neretko sam nailazila i na one sa kojima je nemoguće uspostaviti ozbiljniju komunikaciju, jer su stalno na marihuani. Mnogo toga je bilo, da kažem, neobično u razgovorima. Nešto što bi u našoj kulturi bilo sramota reći, oni bi o tome otvoreno govorili. Nije im bilo jasno zašto sam se postidela kad mi ispričaju nešto što je za njih uobičajeno, dok je kod nas to sramota” – objašnjava Mira Pantić.
Kada je već otvoreno pisala o doživljajima sa svojih sastanaka, zanimalo nas je da čujemo i najromantičniji gest priređen od strane nekog Amerikanca, nešto što ju je oborilo s njenih zgodnih nogu…
“Hm, ne sećam se. Oduševi me kada su ljudi topli, zanimljivi, stabilni… Ovamo (u Americi) su dva ekstrema, što bi se reklo „ili-ili“. Bilo je interesantnih, šarmantnih sa izraženim smislom za humor. Međutim, ubrzo se ispostavi da su to obično osobe s mnogo problema, pa humor koriste kao odbrambeni mehanizam. Ipak, humor pojedinih me je oborio s nogu, ali na kratko, vrlo kratko. A, bilo je i izlazaka na romantična mesta kakva do tada nisam videla. Mada, mene s nogu obaraju neke druge stvari” – kaže Mira Pantić.
Biti lepa i zgodna u SAD-u
Budući da na Balkanu, pa i šire, mnogi veruju da je u toj dalekoj Americi svaka lepa i zgodna devojka uspešna, sagovornicu smo upitali da li joj je i fizički izgled donekle pomogao u ostvarenju poslovnih rezultata. Takođe nas je zanimalo i šta u Americi kažu za njene plave i izuzetno neobične oči.
“Mislim da su pravila igre u principu ista za sve, pa ako hoćeš da radiš, ukoliko si fokusiran na nešto i uložiš energiju, možeš uspeti. Uspeh je relativna stvar. Meni je najveći uspeh što sam zadovoljna i što živim tamo gde mi se sviđa. Glavna stvar koja me je dovela do sadašnje pozicije je što sam radila na tome. Takođe, uverena sam da sreća prati hrabre i da ljudi sami kreiraju svoju sudbinu. Tako je bar u mom slučaju. Nisam čekala da se nešto samo od sebe dogodi. Prijavila sam se za stipendiju na četiri fakulteta i dobila sam za jedan. Dakle, jedan fakultet je bio dovoljan da napravim prvi veliki korak, ali, ko zna, da se to nije desilo te godine, možda bih otišla sledeće. Verujem da bi na kraju, ipak, stigla do svog cilja. Mislim da čovek sam kreira svoj život tako što radi na postavljenim ciljevima. Što se tiče mojih očiju, vrlo često me na ulici pitaju za njih, ali i za crvenu kosu. Bilo je i onih koji su mislili da nosim sočiva u boji, pa su mi oči plave, a da mi je kosa prirodna” – priča Mira Pantić.
O novinarstvu i medijima
Razgovarajući u kafiću za stolom pored izloženih dnevnih novina, Miru Pantić smo pitali i šta misli o srpskim medijima, pre svega naslovnicama i kako one izgledaju u Americi.
“Spadam među 60 posto stanovnika Amerike koji se informišu putem interneta, tako da retko vidim naslovne strane. Uglavnom u ovakvim situacijama, kad odem negde na kafu gde ima novina. Svakako da žuta štampa postoji i u Americi, ali kada su u pitanju ozbiljniji mediji, ovoliko senzacionalizma kao u Srbiji – nema. Jedna od tema mojih istraživanja koje trenutno radim je digitalna pismenost. Kada me je izdavač kontaktirao s predlogom da napišem knjigu, predložila sam da to bude o digitalnoj pismenosti i participativnom novinarstvu. To je jedna od tema kojom se aktivnom bavim još od doktorskih studija, jer mi je postalo interesantno kako se putem društvenih mreža dele informacije. Tu sam videla mnogo pozitivnim stvari za novinarstvo. Zahvaljujući mogućnostima interneta, iz svih krajeva sveta, tamo gde nema reportera, novinari od građana dobijaju razne informacije, fotografije i video zapise. U akademskoj knjizi koju pripremam, pokušavam da objasnim kako se novinarstvo menjalo, šta za nas znači širenje informacija i zašto stanovnici Amerike smatraju da su mediji okrenuti jednoj ili drugoj strani, što nameće pitanje da li se oni profesionalno bave novinarstvom” – otkriva Mira Pantić.
