Gojbulja je malo selo, jedno od tri u opštini Vučitrn u kojima još uvek ima Srba. U poptupnom albanskom okruženju ovde opstaje tridesetak srpskih domaćinstava od stotinu, koliko ih je pre rata tu živelo.
Bratislav Kostić je pensioner. Radni vek proveo je u školi, bio je učitelj. On za Riznica.net kaže da se dešava nešto o čemu je davno govorio.
“Jednom sam rekao da će se Albanci poubijati zbog srpske zemlje i to je već počelo da se dešava. Dve porodice su pucale jednu na drugu… Jedna porodica je otela srpsku njivu i obrađuje je, a druga albanska porodica je došla da je kupi i tada je došlo do obračuna kao u kaubojskom filmu. Deda mi je pričao da se ovakva situacija ne pamti, da dođe neko sa motkama i da vas protera sa svoje zemlje. I posle toga oni nikome ne odgovaraju”, priča Kostić.
Branka Milovanović iz ovog sela kaže da se seća kada su sve do Prištine bile oranice. To vreme je, kaže ona, odavno prošlo, sada je sve okovano betonom. Prisetila se i skorije prošlosti.
Begaj tamo, begaj onamo. Vojska nas je spasila onih godina. Posle smo se vratili ovde, Kfor nam je tada pomogao. Bilo je dana kada nismo znali jedni za druge. Mnogi su otišli i nisu se vratili. Mladih skoro da i nemamo, nijedna mlada ovde neće da živi. Tako je to, evo ti ga”, govori ona.
Branka je ispričala i kada je jedan Albanac pokušao da prevari njenog muža koji je pre nekoliko decenija prodavao njivu.
“Došao je jedan čovek da kupi njivu, doneo je marke, doveo je advokata da je odmah prepiše na sebe. Samo što je pružio papir da se moj muž potpiše, naišao je moj sin i kaže, “stani, tata, da vidimo šta to potpisuješ”, kad ono tamo nabrojano sve živo, sva naša imovina, a ne samo njiva koju smo prodavali. I odustali smo, nismo je prodali, nikada”, kaže ona.
Godinama su i Srbi i Alabnacima na Kosovu živeli jedni pored drugih trudeći se da u teškim ali i u vremenima blagostanja paze na ono što je haram ili aram. Dobro su poznavalili značenja stare turske reči koja predstavlja neku vrstu kletve.
Tako je, bilo nekada, a onda se sve promenilo, pa za reč i običaje više niko ne mari, pričaju Srbi iz Gubljlje kod Vučitrna. Ovo su kažu, za njih najteže decenije života i borbe da opstanu tu gde su rođeni, sačuvaju svoja imanja i odole raznim pritiscima i iskušenjima koja im se nameću.
Za administraciju u Prištini i lokalnu vlast u Vučitrnu selo i njegovi žitelji su nevidljivi, ali im je njihova imovina i te kako primamljiva.
