Mali Branko, odnosno Branko Radunković, rođen je bez šaka i kolena, ali nije dozvolio da ga to definiše. Sledi priča koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Ovaj harizmatični čovek, preokrenuo je sudbinu u svoju korist. Postao je horovođa, predavač, maketar i primer nepokolebljive volje. Njegova energija pleni, a životna priča je pravi primer da je snaga uma najvažnija za plodonosan vek. Rekao nam je tog jutra nakon liturgije u Vraćevšnici – dragi moji, kad vam je nešto teško, setite se, kad može mali Branko, mogu i ja.
Iz Prnjavora nadomak Kragujevca, u posetu manastiru Vraćevšnica Branko je stigao sa suprugom Jovankom, sa kojom je već više od pola veka. Nakon liturgije, oni koji nisu mogli da ga vide, ostali su zadivljeni besedom koju su čuli. Kakvo ih je tek iznenađenje dočekalo kad su uz trpezu ljubavi upoznali i govornika, ne možete ni da zamislite.
Branko je besedio, pevao i svih tridesetak ljudi je opčinjeno gledalo u ovog, rastom malog ali duhovno velikog čoveka. Ispričao je da ne peva rado na veseljima od kad je izgubio sina, ali da je sramota ne veseliti se na svadbi i ne tugovati na sahrani, i grehota i sramota.
Sa 18 godina počeo je da pravi makete manastira, katedrala, džamija. Samo dve godine kasnije, imao je prvu izložbu.
Bio je i crkveni horovođa i time je nadomestio svoju najveću neostvarenu životnu želju da bude sveštenik. Danas u osmoj deceniji i dalje drži predavanja širom Srbije.
Rođen juna 1941. u selu Breziku u Slavoniji, bez šaka i kolena, kao šesto dete u porodici. Kroz život je hodao bez pomagala i uspeo da sruši sve prepreke koje su mu stajale na životnom putu.
