Neke ljude nećete moći povezati u glavi, pa ćete se vajkati, otkud oni da se druže, ma nemoguće… Ja i baba Zorka smo bile od tih.
Upoznale smo se, može se reći u izgnanstvu, obe smo doživele izbegličku sudbinu. Možda nas je taj momenat i spojio, razumele smo se.
Bože, kad se samo setim koliko jednostavne ljubavi je bilo u toj naoko robusnoj ženi i koliko skromnosti. Srele smo se sasvim slučajno, kao što to obično biva. Kao devojka obrela sam se sama u jednom šumadijskom gradu, njoj deca otišla za svojim obavezama, kćerka u inostranstvu, sin za poslom.
Živela je blizu mog radnog mesta. Ne znam više ni kako smo se upoznale. Sigurno je to bilo dok je šetala s rukama prekrštenim na leđima i Krajišnicima svojstvenom ozbiljnošću, iza koje se skrivala pamuk duša.
Jednom prilikom me je pozvala na ručak a posle je to postala naša svakodnevnica. Ona je podrazumevala da ću doći i znate šta, u njenom malom stanu sam se osećala kao u detinjstvu, sigurno i ušuškano ljubavlju najdražih.
Jednom prilikom mi je pričala o svom izbegličkom putu iz pitomog Zadra, preko Knina pa sve do vihora Oluje koji ju je i doneo u Srbiju. Ali ne, ona se nije žalila, kod nje nije bilo ni zrna samosažaljenja, to da znate. Uz karakterističan izraz “jeba ga vrag”, pričala mi je uz osmeh kako su spas od kiše na svom putu u neizvesnost noću tražili na travi pod prikolicama traktora. Međutim, procena im je bila loša. Nekako je stigla zora a s njom, ne kiša, nego pravi mlaz tečnosti.
-Zgledali smo se, šta je ovo jeba ga vrag. Kad ono baba Milka nije mogla s prikolice pa zadigla suknju i sporadi sebe. – Pričala je pa smo se smejali besmislu svega što nas je snašlo.
Pasija joj je bila da odigra loto i imala je Zorka sreće, dva puta po šest brojeva i više puta sitno. Pomagala je mladim komšinicama, praktično im podizala decu.
Sećam je se kao vrsne kuvarice, pravila je najukusnije lignje, spremljene kako to samo primorci znaju i začinjene ljubavlju kojom je bog nesebično darovao baba Zorku. U nastavku teksta ću vam otkriti i recept za njih. Ako ne budu jednako ukusne, zapitajte se da li vam fali najbitniji sastojak.
Ne živim više od decenije u tom gradu. Slabo stižem i da ga posetim, pa tako i moju baba Zorku ali znam da ona i danas ima nekoga koga voli i kome sprema najlepše lignje na svetu. Mene je opet vetar sudbine oduvao dalje, a ona je nadam se našla svoju trajnu oazu mira i ako pročita ovo neka zna da joj šaljem puno ljubavi.
Punjene lignje.
Sastojci:
lignje 450 g/5-6 dobrih komada
250-300 g očisćenih kozica
nekoliko čena belog luka
prstohvat ruzmarina
4 kasike maslinovog ulja
1 kasika prezle ili 1 šoljica kuvanog pirinča
malo soli
150-ml pasiranog paradajza
100 ml belog vina
1 limun
5-6 komada čačkalica
Odmrznuti lignje, pa repove sitno iseći i pomešati sa kozicama, ovoj smesi dodati sitno seckani beli luk, ruzmarin, dve kašike maslinovog ulja, prezlu ili pirinač (po želji) i limunov sok, pa sve posoliti.
Puniti lignje smesom koju ste prethodno promešali, pa ih zatvoriti čačkalicom.
U posudu u kojoj će se peći stavimo ostatak maslinovog ulja i paradajz, poređamo lignje, kapnemo na njih jos malo maslinovog ulja, iscedimo sok od jedne polovine limuna, dodamo još malo belog luka, soli i ruzmarina, zatim zalijemo belim vinom.
Sve pečemo 40 minuta na 190 stepeni.
Odličan prilog uz ovo mediteransko jelo je blitva sa kuvanim krompirom, začinjena limunom i maslinovim uljem.
