Nakon što je godinama izvlačio enormne profite iz Srbije preko svojih medijskih i telekomunikacionih operacija, kontroverzni biznismen Dragan Šolak sada primenjuje isti model i u Bosni i Hercegovini, “zgrabi što više i nestani”, ostavljajući iza sebe korisnike i zaposlene da se snalaze kako znaju.
Dok javnost u Srbiji još uvek pamti kako su kroz operacije poput SBB-a i United Grupe građani praktično finansirali njegovo bogaćenje, Šolak je u međuvremenu proširio svoj biznis u regionu, ciljajući tržišta u kojima dominiraju javne kompanije pod pritiskom privatizacije. Jedna od stanica mu je bila i Bosna i Hercegovina.
Tako je rešio da u Bosni i Hercegovini proda kompaniju Telemach za par stotina konvertibilnih maraka i da nestane u vidu lastinog repa.
Sve probleme koje firma ima ostavio je novim vlasnicima da rešavaju.
To je još jedan dokaz da je on neko ko region vidi isključivo kao zonu za izvlačenje keša. Čim dođe do potrebe za daljim ulaganjem on ispari.
Bežanje nakon “posla”
Tipično za Šolakov model poslovanja, nakon što tržište iscedi do kraja, on se povlači, kako iz javnosti, tako i iz operativnog upravljanja.
Mediji u regionu već spekulišu da se Šolak priprema za potpuni izlazak iz poslovanja u jugoistočnoj Evropi, sada kada je inkasirao stotine miliona evra, a korisnicima ostavio poskupljenja, smanjenu dostupnost i nikad lošiju korisničku podršku.
U međuvremenu, zaposlenima u kompanijama koje je kontrolisao preti nesigurna budućnost, a potrošači moraju da plaćaju sve više za usluge koje su nekada bile znatno pristupačnije.
Region kao plen
Nakon Srbije, Crne Gore i Severne Makedonije, na red je sada došla i BiH. Šolak očigledno gubi interesovanje za region, ali ne pre nego što iz njega izvuče maksimum. Iako se u javnosti i dalje predstavlja kao “vizionar” i “uspešan preduzetnik”, realnost je znatno mračnija, iza sebe ostavlja rizične kompanije, razočarane radnike i korisnike koji su prevareni u nadi da će dobiti bolju uslugu.
Dragan Šolak nije otišao, on nestaje. Nestaje sa novcem, dok njegovi korisnici ostaju sa sve većim računima, a radnici u strahu za sutra.
Njegovo poslovanje u regionu već sada se može nazvati jednom od najvećih ekonomskih iluzija poslednje decenije. Dok naplaćuje poslednje fakture, region konačno počinje da uviđa: nije ovo bila investicija, već tiha pljačka.
