Mnogi ljudi se pitaju da li je u redu da se pravedni i uzorni hrišćani muče u životu, dok nekim grešnim ljudima koji ne prezaju ni od čega i nemaju jasne granice, sve ide od ruke.
Otac Rafailo, iguman manastira Podmaine kod Budve, odgovorio je na jedno od večitih pitanja, zašto Bog dopušta stradanja i zašto dobrim ljudima ide loše u životu.
-Treba samo malo da se proširi horizont posmatranja, siguran sam, a pretpostavljam da ćete se i vi složiti da za Svetog Trifuna ne bi baš bilo dobro da nije postradao… zamislite Svetog Georgija da je svoj život proživeo tako polako, tiho i doživeo duboku starost – objašnjava otac Rafailo.
-Naš narod da nije učvršćen iskustvom krsta i mučeništva on ne bi ni postojao, tako da stradanje predstavlja blagoslov Božiji jer je i sam Isus Hrist, sin Božiji postradao i on je rekao svojim učenicima: “Ako ste istinski moji svet će da vas goni”. Stradanje je znak izabranosti i to je dublje predanje i razumevanje života, ali je opravdan i potvrda je Božijeg blagoslova.
Mnogi ljudi se pitaju da li je u redu da se pravedni i uzorni hrišćani muče u životu, dok nekim grešnim ljudima koji ne prezaju ni od čega i nemaju jasne granice, sve ide od ruke.
Često se ljudi pitaju da li je u redu da pojedinci žive raskalašnim načinom života, da lažu, kradu, ulaze u poroke i odriču se vere, pa se na kraju ovozemaljskog životnog puta pokaju i odu u raj, pa prođu isto kao ljudi koji su se držali vere i odolevali iskušenjima.
-Onaj koji trpi Hrista radi, dobija blagodat. Pravednicima se nevolje daju da još više uznapreduju, a grešnicima se nevolje daju radi očišćenja. Greh se ne čisti bez nevolje – istakao je otac Rafailo.
Otac Rafailo kaže da ima razlike kada Bog dopusti muku pravedniku i kada je da grešniku.
Muka pravednika podstiče i još više proslavlja, a kad je čovek “pogan”, onda mu se daju posebna iskušenja koja treba da slome njegovu gordost. Obično su jako teška, naporna i ne može niko da ti pomogne jer ih je Bog dopustio. Ni svetac. Džabe se “pogan” čovek moli, mora da ćuti i trpi. Obično ta empatija traje dok se duh ne skrši, gordost potpuno ne raznese i dok čovek ne zajauče, ali molitveno, da mu se sa jaukom i molitva čuje. To je težak proces, teška terapija, ali je spasonosna. Svaka druga varijanta ne dovodi do spasenja. Ali ako čovek pređe granicu i uđe u zonu duhovno mrtvih, nesposobnih za pokajanje (to ne meri čovek nego Bog), on digne ruke od takvog čoveka, pa se u narodu kaže: “Od njega je i Bog digao ruke”.
-Кad vidite da loš čovek svašta radi, loše misli, govori i dela, od takvog se treba maći. To je već ozbiljno zatrovana zona i Božijeg blagoslova nema, Bog se povukao. A kada vidite da dobroj duši pomalo loše ide, znajte da je Bog svoju ruku spustio na njega, da se iscedi sav gnoj dobrog, iz duše, iz kostiju i to su obično bolni procesi, ali ne treba zažaliti, jer će njima zasigurno doći dobro, kako na ovom, tako i u zagrobnom životu. Životne borbe nas izbavljaju iz večne muke. To što pretrpi čovek u ovom životu, to je miran san u odnosu na ono šta bi ga čekalo na mučnu večnost.
(Religija.rs)
