Svetom arhijerejskom liturgijom u spomen-hramu svetih apostola Petra i Pavla u Doboju danas je obeležena 109. godišnjica osnivanja austrougarskog logora za Srbe u ovom gradu, prvog koncenetracionog logora u modernoj Evropi 20. veka.
U tom logoru, od osnivanja, 27. decembra 1915. do 5. jula 1917. godine ubijeno je više od 12.000 Srba.
Stvaran broj žrtava teških zverstava bio je daleko veći, jer deca do 14 godina za pedantnu austrugarsku birokratiju nisu bila vredna ni da im imena budu uvrštena u popis. Za nešto više od godinu i po dana, od prvog transporta do zatvaranja, kroz logor u Doboju prošlo je najmanje 45.790 Srba, od toga 16.673 mušakrca, 16.996 žena, 12.122 srpska vojnika.
Posle vojnog sloma Srbije, u dobojskom logoru bilo je mnogo žena i dece iz Srbije i Crne Gore, samo u aprilu 1916. godine u štalama, konjušnicama namenjenim za negu bolesnih konja, nikad očišćenim niti dezinfikovanim, umrlo je 643 dece.
Priča o austrougarskom logoru u Doboju do skora je bila poptuno zaboravljena, znali su je samo retki. Naredba vlasti iz Beča kako postupati sa internircima, logorašima jedan je od najvećih primera beščašća „civilizovane Evrope“:
“Sa internircima postupati bez intervencije suca, na osnovu nužne ratne odbrane prema vojničkoj komandantskoj moći…“, deo je naredbe Austrougarske vrhovne komande zapovedniku logora u Doboju krajem 1915. godine.
“Kako je naređenje vojne komande nalagalo najstrožiji i najdrakonskiji postupak s ovom internircima, učinjeno je sve što se moglo da se što prije i što više interniraca uništi…“, navodi se nešto kasnije u jednom od izveštaja austrougarske komande.
U logor su, u otvorenim vagonima od Ustiprače dovođeni uglavnom civili, najviše iz Istočne Bosne i delom iz Zapadne Srbije. Cilj je bio da se nasilnim čišćenjem prostora Podrinja, Hercegovine, sarajevsko-romanijske regije stvori tampon zona prema Srbiji, jer je zemlju bez ljudi bilo lakše kontrolisati.
U devet baraka, konjskih štala, dovedeni Srbi dane i noći provodili su u konjskoj balegi do kolena. Dr Josip Škarić svedočio je, navedeno je u knjizi „Dobojski logor: hronika o austrougarskom logoru interniraca u Doboju 1915 – 1917“, Dušana Paravca, da kada je kao lekar upozorio komandanta logora (austrougarskog oficira)… da se oboljelima od teških crijevnih bolesti daje isključivo suha hrana, komandant logora mu je jednostavno odgovorio: „Ja, pa šta ćemo. U istoriji se dešava da neke nacije nestaju, a druge se dižu, pa šta se može protiv toga činiti, da ovog puta nestane srpske nacije.“
Ljudi su u barakama iscrpljivani glađu i žeđu, bolestima, hladnoćom, strahom. Svakog jutra iz baraka su iznošeni mrtvi, na kolima prebacivani na groblje, među mrtvima bilo i živih logoraša koji bi se pritajili i koji su grobare molili da ih žive zatrpaju, bolje i to nego da se vraćaju u pakao baraka.
Gladna deca jela su suvu konjsku balegu, crve, glodala kosti mrtvih konja. U knjizi Dušana Paravca o strahotama logora svedočio je Miloš Ćosović koji je kao dete preživeo pakao dobojskog logora.
„U Doboju su nas smjestili u neke barake i konjušnice. Unutra je bilo nrljavo, neuredno, jedva smo našli dovoljno mjesta da legnemo. Bili smo neobučeni, pocijepani, bez obuhe i preoblaka. Na putu smo prozebli i izgladnjeli. Hiljade ljudi, žena i djece ležalo je po konjušnicama. Počelo je masovno pobolijevanje. Nikakve brige, nikakve ljekarske pomoći. Dugo putovanje, glad i studen učinili su svoje. Kroz nekoliko dana umrla mi je sestra Stoja. Imala je šest godina. Odnijeli su je na groblje sa mnogo druge mrtve djece koja su svako jutro iznošena iz konjušnica. Ubrzo je umrlo i dvoje male djece moje strine. Sve nas je manje ostajalo u životu…“, svedočio je svojevremeno Miloš Ćosović.
Ostala je zabeležena i priča o majci sedmoro dece koja je pokušala da ih spasi, da prežive jedući makar crve. Kada joj je i sedmo dete umrlo, nesrećna žena je skončala razbivši svoju glavu udarcima o vrata.
„Prema nama su postupali kao da nismo ljudi, psovali su nam srpsku majku, mrtve sahranjivali u zajedničke grobnice, bez imena i bez oznaka, da ni biljeg ne ostane, da nam se trag zatre. Ne znam šta smo im bili krivi. I jesu li bilo kome mogla biti kriva djeca koja su tek učila prve riječi, djeca koja su se privijala uz majčine grudi i tako umirala, iznemogla od plača i gladi, na rukama nemohnih i bolesnih majki. Nečujno su se sklapale oči stotinama i hiljadama djece, bespomoćno i bolno. Oni koji su nam mogli pomohi bili su suroviji od zle sudbine. Svaki naš korak praćen je njihovom mržnjom, a masovno umiranje srpskog naroda jačalo je zadovoljstvo na njihovim licima“, navodi u knjizi „Dobojski logor: hronika o austrougarskom logoru interniraca u Doboju 1915 – 1917“, Dušan Paravac svedočenje Miloša Ćosovića.
Posle rata priča o strahotama logora u Doboju brzo je zaboravljena. Zločinci, šuckori nisu kažnjeni, sklonili su se iz javnosti. Ademaga Mešić, jedan od komandanata logora već 1937. postao je doglavnih Ante Pavelića, samo je nastavio tamo gde je stao 1918.
Posle Drugog svetskog rata, prilikom gradnje željezničke stanice u Doboju, koja je podignuta na mestu jedne od masovnih grobnica, iskopano je nebrojeno mnogo kostiju. Kod crkve svetih apostola Petra i Pavla u Doboju, u spomen na žrtve logora podignut je spomenik. „Doboj je srpska Golgota“, rekao je na otvaranju spomenika 1938. godine prota Simo Begović.
Tri godine kasnije vlasti ustaške NDH minirale su spomen kosturnicu u koje je bio sahranjen deo kostiju mučenika iz logora.
Tek 1954. spomenik je obnovljen, ali, bez krsta na vrhu. Krst na spomenik vraćen je 1993. godine nakon osnivanja Republike Srpske.
