Reći, progovorit, suočiti se sa najvećim strahom, biti tek procvala devojka na Vidovdan, srpska devojka u Zaboranima godine gospodnje 1992, nositi traumu celoga života…
Dragana je oklevala, rekla mi je da ne voli ni da se seća, kako opet proći kroz taj mrak, glas je drhtao. A, opet, zaslužili su da ih spomenemo, zaslužili su da vrištimo kolektivno. Zašto? Obećala mi je ispričati priču, otvoriti stare rane. Složile smo se da im toliko dugujemo, ona njihova i ja iz njihovog naroda. Ipak, treba joj vremena. Razumela sam.
„Reče Gospod: Blago onima koji plaču, jer će se utešiti…Teško vama koji se smejete sad, jer ćete zaplakati.“ (Mat. 5, 5; Lk. 6, 25).
Srbi su češće plakali o Vidovdanu, ali ih je ovaj praznik još od cara Lazara vezivao sa nebesima.
Mnogi događaji obeležili su ovaj datum tokom vekova srpske istorije, među njima i zločin u Zaboranima, predatim zaboravu. Nevesinje 1992. godine. Mesto stradanja. Srpska grobnica za koju malo ko zna. Zločin su počinili pripadnici Armije BiH.
A, zločinci svima dobro poznati, dozivali se tokom krvavog pira… Komšijska prezimena i glasovi. Nikada nisu odgovarali za ovaj zločin.
Srbi poklani, niko nije odgovarao, Srbi pobijeni, niko nije odgovarao, Srbi streljani, niko nije odgovarao. Srpkinje silovane, niko nije odgovarao!
Malo su i Srbi krivi. Žrtve se ustručavaju, da ko ne zameri, teško je otvarati stare rane, druge Srbe uglavnom ne zanima. Do nekog novog krvavog Božića, Vidovdana, Mitrovdana… Prepušteni su zaboravu naši mili, ali šta je naš zaborav Gospodu. Kad svi zaborave on će podsetiti. A umreti mučeničkom smrću na Vidovdan direktan je put u carstvo nebesko.
Dostojni Svetog cara Lazara, 28. juna 1992.godine, u Zaboranima mučeničkom smrću stradaše:
– Golijanin Pero (sin Dušana);
– Milović Desanka (rođena Lojpur);
– Milović Nikola (sin Đorđa), rođen 1925. godine;
– Milović Dragan (sin Nikole), rođen 1954. godine;
– Milović Boro (sin Živadina), rođen 1962. godine;
– Milović Marko (sin Milana), rođen 1938. godine;
– Milović Milan (sin Boža), rođen 1901. godine;
– Sarić Vidoje (sin Mitra), rođen 1932. godine, preminuo u nevesinjskoj bolnici.
Pridružiše se kosovskim junacima na Vidovdan, dan koji se ne moze objasniti, dan tuge ali i dan kada je Srbin najbliže bogu.
A, zločinci? Pogledajte samo godišta stradalih. Ubiti čoveka je strašan greh, ubiti starca je direktan put u pakao. Narodni pesnik je davno rekao “Zemaljsko je za malena carstvo”, brzo će i njih stići ruka Gospodnja.
Crkva Svetih kosovskih mučenika u Zaboranima proslavlja na Vidovdan krsnu slavu, a ujedno se obeležava i godišnjica zločina koji su počinili pripadnici Armije BiH.
Sve je počelo na Vidovdan ujutro artiljerijskim granatiranjem od Seljana do Boraka, da bi nakon toga grupa naoružanih ljudi upala u selo i bes iskalila nad nedužnim civilima, civile su koristili kao živi štit dok nisu obavili nečasni posao, pa im srpske snage nisu mogle pomoći, kažu očevici.
Stradali su samo zato što su bili srpske nacionalnosti i do dan danas za ovaj zločin niko nije odgovarao. Kuće koje su popaljene u zločinačkom naletu još uvek nisu obnovljene.
V.P.
