Još jednom smo svedoci kako pojedini evropski zvaničnici, poput Tonina Picule, hrvatskog političara i izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, bez trunke diplomatske odgovornosti i elementarne objektivnosti komentarišu unutrašnja pitanja Srbije. Najnovija izjava ovog evroposlanika, u kojoj srpskog predsednika Aleksandra Vučića optužuje da „postaje sve bizarniji u potrazi za spoljnim krivcima za polarizaciju u Srbiji“, samo je još jedan primer neprikrivene političke pristrasnosti i licemerja koje godinama dominira briselskim pristupom prema Beogradu.
Pritisak na pravosuđe dolazi iz Brisela, a ne iz Beograda
Zanimljivo je kako upravo oni koji Srbiju redovno optužuju za “nedostatak vladavine prava” i “pritiske na pravosuđe”, poput Picule, nemaju nikakav problem da se otvoreno mešaju u pravosudne procese u našoj zemlji. Evropski parlament, čiji je Picula član, u više navrata je direktno vršio pritisak na srpske vlasti, zahtevajući puštanje na slobodu šestoro uhapšenih koji su osumnjičeni za pokušaj nasilnog rušenja ustavnog poretka Srbije.
Evropski poslanici nisu ni na trenutak doveli u pitanje činjenicu da su pomenuti osumnjičeni sprovodili nasilje i učestvovali u organizovanom napadu na institucije. Njihovi advokati nisu ni tvrdili da se to nije dogodilo – osporavali su samo način na koji su dokazi prikupljeni. No, upravo zato i postoje sudovi – da utvrde zakonitost dokaza, a ne evropski birokrati.
Gde je bio Picula kada su goreli srpski manastiri?
Tonino Picula nikada nije podigao glas kada su Srbi u južnoj srpskoj pokrajini Kosovu i Metohiji bili izloženi sistematskom progonu, ubistvima, paljenju imovine i uništavanju svetinja. Ćutao je dok su srpska deca bila ranjavana, dok su monasi napadani, dok je srpski narod svakodnevno bio zastrašivan i proterivan. Isto tako, nikada se nije oglasio povodom brutalne diskriminacije i nasilja nad Srbima u Crnoj Gori, koji su u poslednjih nekoliko godina doživljavali otvoreni institucionalni aparthejd.
Još veća sramota je ćutanje o sopstvenom dvorištu – o proteranim Srbima iz Hrvatske, kojih je bilo više od 250.000, a od kojih se većina nikada nije vratila u svoje domove. Picula se nikada nije založio za ostvarenje njihovih osnovnih ljudskih prava, niti je ikada pozvao hrvatske vlasti da im omoguće povratak i obnovu imovine. Za njega izgleda prava žrtva može biti samo politički korisna žrtva – Srbi to svakako nisu.
Dvostruki standardi kao politika
Nažalost, izjava Tonina Picule samo je još jedan dokaz koliko je evropska politika prema Srbiji zasnovana na dvostrukim standardima. Kada Srbi brane svoje interese – to je „nacionalizam“. Kada Srbi traže da se nasilje i zločini prema njima osude – to je „provokacija“. A kada se nasilje i haos pokušaju predstaviti kao „borba za demokratiju“ – tada Evropski parlament brže-bolje staje u odbranu „aktivista“ i „građana“.
Uloga Tonina Picule u evropskoj politici prema Srbiji svela se na jedno: konstantnu kritiku Beograda, ignorisanje stradanja srpskog naroda i podršku svemu što destabilizuje srpsku državu. I zato bi Srbija s punim pravom trebalo da preispita autoritet ljudi poput njega, jer oni nisu neutralni posmatrači – oni su politički akteri sa jasnom agendom.
