Neki kažu da je u pitanju mit, a neki tvrde da je strndžanje običaj koji je zaista upražnjavan u istočnoj Srbiji.
Narodni običaj strndžanja, navodno je bio zastupljen u vlaškoj zajednici istočne Srbije, podsticao je rano sazrevanje mladih i njihovu pripremu za brak. Prilikom praznika, poput Belih poklada ili Biljnog petka, mladima je bilo dozvoljeno slobodnije ponašanje, ali uz stroga pravila.
Na ovaj način je kontrolisano seksualno ponašanja, omogućujući mladima da se bolje upoznaju i razviju želju za porodicom bez narušavanja normi koje su zahtevale da devojka u brak uđe nevina.
Naziv strndžanje potiče od rumunskog glagola strange, što znači „pritisnuti“ ili „stisnuti“, a u ovom kontekstu označava grljenje i milovanje koje su momci i devojke razmenjivali u prirodi u danima na prelasku iz posnih u mrsne i naročito drugog utorka po Uskrsu, na Bele poklade, a uvek u proleće. “Mladima je bio dozvoljen razgovor, grljenje i milovanje, ali samo iznad pasa”, napisala je Zorica Divac u naučnom radu „Predbračni odnosi – ulazak u svet odraslih”, objavljenom u Glasniku Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Navodno su roditelji podsticali sinove da biraju devojke koje su bile aktivne prilikom strndžanja, dok su one koje su bile povučene smatrane manje poželjnim za brak. Dok je Zorica tvrdila da su ljudi koji su pričali o strndžanju u to vreme bili vrlo ubedljivi, toliko da je delovalo kao da su doživeli i bili učesnici ovog događaja, neki etnografi su izričiti u tvrdnji da je u pitanju mit i da običaj nije ni postojao.
Ovaj običaj je, prema onima koji tvrde da je postojao, bio osmišljen da ubrza sazrevanje mladih i olakša njihov ulazak u svet odraslih, uz očuvanje moralnih normi zajednice i porodičnih vrednosti. Vlasi su nas još jednom iznenadili sa svojom bogatom kulturom.
