Na današnji dan pre 46 godina Košarkaški klub Bosna je postao šampion Evrope!
U finalnoj utakmici odigranoj 5. aprila 1979. godine u Grenoblu pred 12.000 navijača, sarajevski Studenti su slavili protiv italijanskog Emersona rezultatom 96:93 i ispisali istoriju.
Kao debitant u najjačem evropskom takmičenju, Bosna je sa Delibašićem, Varajićem, Radovanovićem i Tanjevićem na klupi, na iznenađenje mnogih, pokorila Stari kontinent.
Varajić je postigao 45 poena, što je i danas apsolutni rekord u finalima Kupa šampiona i Evrolige, dok je Delibašić ubacio 30, Radovanović 10 poena…
I baš legendarnog centra Bosne i jugoslovenske reprezentacije Ratka Radovanovića (68) danas zatičemo u Beogradu, pa na pomen značajnog datuma iz Grenobla, član FIBA Kuće slavnih diže čašu vina u znak velikog trijumfa.
– Bili su to slavni dani naše prošlosti! Ogroman uspeh za grad Sarajevo i jugoslovensku košarku uopšte. Teško je vraćati se u tako daleko doba. Sve ide polako u zaborav, ali zauvek će ostati da je Bosna te godine postala prvak Evrope u košarci. Bila je to sjajna generacija predvođena Varajićem, Delibašićem, sa trenerom Tanjevićem na čelu. Ne zaboravite da smo do takvog uspeha došli bez ijednog stranca u timu, kao uostalom kasnije Jugoplastika i Partizan – započinje priču za BALKAN FACTS Ratko Radovanović.
Prisećajući se lepih, ali teških vremena u doba dok je sa Bosnom žario i palio evropskim i jugoslovenskim parketima, Radovanović primećuje još jednu činjenicu…
– Igrao sam za vreme Josipa Broza Tita, Slobodana Miloševića, u košarci sam bio i u doba Vojislava Koštunice, ali moram da istaknem da se u sport nikada nije ulagalo kao danas kada je na čelu Srbije Aleksandar Vučić. I to se isplaćuje i tek će se isplatiti u budućnosti. Mi smo igrali u teškim uslovima, nije bilo para, ali odnos prema klubu i dresu bio je svetinja. Nas je bilo sramota da izađemo u grad posle poraza na svom parketu, a danas igrač kada je malo prehlađen gleda kako da izbegne neku utakmicu. Ja sam sa izvrnutim zglobom išao u Manilu na Svetsko prvenstvo, sada je odnos prema sportu i košarci sasvim drugačiji.
Ovu priču je ne tako davno potvrdio i veliki Boša Tanjević, govoreći o Radovanoviću…
– Rašo je veče pre finala u Grenoblu imao temperaturu 39.2. Ali, sutra izlazi na teren kao da ga nije tresla groznica. To vam govori koliko je bio važan onaj naš jugoslovenski mentalitet. Pa, mi smo bili četvrta pobednička sila u drugom svetskom ratu. Nema boljih od nas – konstatovao je Tanjević.
Iako je Radovanović više decenija s porodicom u Beogradu i posle igračke karijere je izgradio respektabilnu menadžersku karijeru (sportski direktor) u košarci, ovom prilikom ističe da je sarajevska publika bila nešto posebno.
– Sarajlije su oduvek obožavale košarku i bili su izuzetno edukovani kada je igra pod obručima u pitanju. Toliko puta su nam na noge dolazili Partizan i Crvena zvezda i u Sarajevu se nikad nije desio nijedan incident. Isto je važilo i kada je Bosna gostovala u Beogradu, ma, bilo gde u Jugoslaviji – s ponosom ističe Radovanović.
Pored Mirze Delibašića, Rašo je jedini košarkaš iz bivše Jugoslavije, koji je objedinio četiri najvažnija trofeja tokom karijere. Bio je svetski, evropski i olimpijski prvak sa reprezentacijom, te klupski prvak Evrope.
Za portal BALKAN FACTS ističe da je sa većinom saigrača iz te zlatne generacije koja je osvajila evropsku titulu ostao u kontaktu.
– Nažalost, Mirza Delibašić, Žarko Varajić i Sabit Hadžić više nisu sa nama… Često se čujem sa ostalima, iako su se mnogi raštrkali po svetu. Nihad Izić je u Turskoj, Ante Đogić je bio u Švedskoj, Boško Bosiočić živi u Australiji, Svetislav Pešić je svuda po malo, na vezi sam često i sa Mutapčićem…
Radovanović je u dresu reprezentacije Jugoslavije osvojio je deset medalja: Olimpijsko zlato (1980.) i bronzu (1984.), zlatnu (78) i dve bronzane (1982, 1986) medalje na svetskim prvenstvima, a na evropskim prvenstvima zlato (1977), srebro (1981) i tri bronze (1979, 1983, 1987).
Da su mnogi igrača i kasnije ostali u košarci, govorio je i Bogdan Tanjević:
– Rašo je u FMP 20 godina dirigovao najboljim klupskim modelom na koji se danas naslanja Crvena zvezda. Sabit Hadžić je bio dobar seniorski trener, Emir Putapčić jedan od najboljih u radu sa mladima, pa Nihat Izić je s mlađim slekcijama u kojima su bili Okur, Turkoglu, Onan, Erden, Akjol, napravio osnov za uspeh reprezentacije Turske koju sam doveo do finala Svetskog kupa 2010. godine. Nimburk je ne znam više ni koliko godina neprikosnoven u Češkoj, a svi zaboravljaju da je glavne stubove izgradio Predrag Benaček. Varaja je kao direktor mlađih selekcija KSS postavio svetski rekord po broju osvojenih zlata tokom jednog leta – četiri. Kari je jedan od najbolja tri trenera u Evropi…
Inače, prisećajući se zlatne generacije Bosne iz 1979. nezaobilazno je pomenuti da su taj nezaboravni sastav Studenata, pored Ratka Radovanovića, činili još: kapiten Žarko Varajić, Mirza Delibašić, Sabit Hadžić, Boro Vučević, Predrag Benaček, Ante Đogić, Boško Bosiočić, Nihad Izić, Svetislav Pešić, Dragan Zrno, Sabahudin Bilalović te Almir Dervišbegović i Sulejman Duraković, koji nisu bili među 12 igrača u finalnom susretu.
Bosna – Emerson 96:93 (45:43)
Grenoble, 5. april 1979. Palais des Sports. Gledalaca 12.000. Sudije: Turner (Engleska), Van der Willige (Nizozemska). Pet ličnih grešaka: Benaček (29), Carraria (24), Gualco (35), Gergatti (40), Ossola (40). Slobodna bacanja: Bosna 26-31, Emerson 19-22. Šut iz igre: Bosna 36-65, Emerson 37-70.
BOSNA: Vučevic, Đogić 6, Benaček 3, Bosiočić 2, Izić, Radovanović 10, Zrno, Varajić 45, Delibašić 30, Bilalović, Hadžić, Pešić.
EMERSON: Gergatti 7, Colombo 2, Gualco 16, Morse 30, Ossola, Meneghin 10, Canneva, Tosarinni, Carraria 1, Yalverton 27.
