„Masakr na Cetinju kao i zločini počinjeni u Orašju, beogradskoj OŠ Vladislav Ribnikar i u školi u Zagrebu, a posebno tragedija iz 2022. u ovom crnogorskom gradu, kada je Vučko Borilović lišio života jedanaest osoba, a ranio šest, pokazuju da je problem nasilja u ljudskoj prirodi uvek aktuelan, a naročito u današnjem trenutku i skoro izvesno i sve češće u budućnosti. Civilizacijski napredak je zatvorio kanale pražnjenja agresije, tako da je agresija postala sveprisutna i prikrivena kroz modele društveno prihvatljivog ponašanja“ – kaže u razgovoru za „BalkanFacts“ psihijatar dr Ljiljana Avramović.
Dodaje da agresija boji našu svakodnevicu raznim formama nasilja fizičkog, verbalnog, ekonomskog, seksualnog… Arsenal agresije je obogaćen u savremenom trenutku i digitalnim nasiljem na društvenim mrežama, zatim igricama, koje obiluju brutalnim nasiljem i masovnim ubijanjem bez ikakvog reda i poretka. Obračuni iz gladijatorske arene, danas su zamenjeni bezprizornim obračunima u rijaliti programima.
„Agresivnost ima dve komponente – aktivnu i destruktivnu. Kada je u pitanju destruktivna komponenta agresije, ona je često nekontrolisana, što se može zapaziti i u slučaju počinioca masakra, kome se posle izražene spoljne agresije, retroflektovala sopstvena agresija tj. agresija se okrenula prema njemu samom – samoubistvom. Vikendi, praznici, vreme koje bi trebalo da služi za odmor, pretvori se u pijančenje i tragediju masovnih razmera, sa manje ili više jasnim povodom, a čiji uzroci su mnogo dublji i mračniji“ – objašnjava dr Avramović.
Ukazuje da je pijanstvo u kombinaciji sa jednom impulsivnom i neopraštajućom emocionalno-konfliktnom prirodom može dovesti do ovakvog ishoda.
„Neki unutrašnji impuls samo čeka svoj cilj i u nekom momentu eksplodira. Ono što je indikativno ili je možda koincidencija, to je da se u široj familiji Martinović, za kratko vreme, za nepune dve i po godine, ponovila tragedija, prethodno su Martinovići bili žrtve, a aktuelno su iz Martinovića i počininac i žrtve“ – priča dr Avramović.
Dodaje da se u celom svetu, pa i kod nas, a posebno na Cetinju, beleži porast nasilja, međutim, u ovom crnogorskom gradu nisu retki ovakvi masakri. Oni su deo jedne subkulture i posledica su izbijanja na površinu kolektivno nesvesnog. Da se počini ovakav zločin, na Aca Martinovića je prvenstveno uticalo njegovo loše psihičko stanje i alkohol, što je kulminiralo izbijanjem potisnute, nagomilane agresije prema familiji, rodu, bližnjima…
Uticaj psihoaktivnih supstanci
Sagovornica ukazuje da je u masakru koji je počinio Aco Martinović jedan od presudnih momenata uticaj alkohola, jer je u trenutku izvršenja zločina bio u alkoholisanom stanju. Takođe je podsetila da je ubica u Duboni navodno koristio steroide.
„Nema dileme da alkohol i droge dodatno isprovociraju čoveka na ispoljavanje agresije. Zabrinjavajuće je koliko je upotreba alkohola zastupljena u celom svetu, a naročito na Balkanu. Nakon ovakvih tragedija uglavnom je akcenat na oružju, na kom se mestu svaka diskusija zaustavlja. Alkohol i druge psihoaktivne supstance dodatno opterećuju ličnost, pa ako je još i oružje u blizini, onda je to dodatni elemenat. Alkohol je Aca Martinovića oslobodio svih inhibicija. Samoubistvo je izvršio u trenutku u kom je bio potpuno van sebe. Na osnovu dostupnih informacija, smatram da suicid nije bio u domenu racionalne odluke, već je počinilac preplavljen osećanjima i usled nedostatka spoljašnjih objekata agresije – agresiju okrenuo prema sebi. Na obimnost autodestrukcije počinioca, upućuje i činjenica da su žrtve masakra sestra, bliski rođaci, kumovi. Lišavanje života osoba bliskih sebi, ukazuje koliko je samom počiniocu samoubistvo bilo blisko. Moguće je da je u nekom momentu lucidnosti sagledao šta ga sve čeka, ali pre mislim da je bio preplavljen scenama, činovima onoga što je uradio. Stoga je u njegovoj svesti, samoubistvo bilo neminovno – kao akt okončanja destrukcije“ – objašnjava doktorka Avramović.
Deca na meti ubica
Psihijatar ističe da joj je veoma indikativno što su u oba masakra na Cetinju, ali i u onim u Orašju, Beogradu i u Zagrebu ubijena i povređena deca. Od zločina koji je počinio Vučko Borilović ubijanjem žene s dvoje dece, preko onih u školama do ovog u kafani na Cetinju, nejač je lišavana života.
„To je užasno, brutalno i svirepo po svim kriterijumima, pa i kolektivno nesvesnog, gde važe neka druga pravila. Kao da u ime predaka nije vredan život potomaka. Zajednički imenitelj u pomenutim masakrima su deca. To je u suprotnosti sa svim civilizacijskim normama i govori o regresiji na nivou divljaštva. Deca se ubijaju, jer su u potpunosti poništene osnovne ljudske vrednosti. Vladika Njegoš je govorio:
Vuk na ovcu svoje pravo ima
ka tirjanin na slaba čovjeka.
Al tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija“.
Sagovornica ukazuje da je savremeni svet prepun suprotnosti i paradoksa. Kada smo se probudili iz pandemije, zatekao nas je neki sasvim drugi, izmenjeni svet, u kome više nego ikada postoji manipulacija etičkim principima i u sklopu toga često izostaje zaštita onih najnemoćnijih delova našeg društva.
„Hodamo vrlo tankom linijom bezobzirnosti i bezdušnosti. Moć se lako postiže napadanjem na slabije od sebe, što je naročito prisutno kod poremećaja ličnosti, čija epidemija već duže vremena vlada. Moralni i etički aspekt čoveka su najfragilniji delovi njegove strukture, jer su se civilizacijski poslednji formirali, te su prvi na udaru u teškim vremenima. U skladu sa tim se može zaključiti da nakon etičkog maksimuma koji je jednog trenutka dostignut, sada dolazi do vraćanja nazad, da kažem – u neku vrstu divljaštva. Tome podleže globalni svet, koji je ostao bez ideja, tehnologija napreduje, ali duhovnost je ne prati. Ove tragedije su rezultat nedostatka svesti koliko zla možemo da nanesemo jedni drugima. Nastupilo je vreme suptilnog i javnog nasilja, neodgovornosti, sebičnosti. Gde je iščezla čast, čojstvo i junaštvo, odupiranje primamljivosti titula i opačinama vlastoljublja, plitkoumnosti privilegija…sve ono što je predstavljao Marko Miljanov“, priča doktorka Avramović.
Politika i strast ka oružju
Sagovornica ukazuje da na Cetinju postoje nategnuti ljudski odnosi, da u narodu vladaju duboke podele i zbog političkih pitanja, religijske situacije, ali i ekonomskog stanja. Nepovoljna socio-ekonomska situacija u ovom gradu je stvorila pogodno tlo za ovakva tragična dešavanja.
„Vlada podeljena atmosfera, gde je sve pomešano i gde se činjenicama vrlo slobodno manipuliše u dnevnopolitičke svrhe, te se više ne zna ni ko je četnik, niti ko je partizan, a ko je komita (a niti bi trebalo u 21. veku), te se u rukama drže sve moguće zastave, što sve skupa stvara atmosferu napetosti. Uz to postoji visoka stopa nezaposlenosti, te mnogi žive od plata i penzija roditelja, što nije dobro za mlade ljude. Nadalje, nije potrebno ni pominjati koliko je Cetinje u poslednjih 30 godina izgubilo mladih i perspektivnih ljudi iseljavanjem, zbog nedostatka šanse. Na sve prethodno, Cetinjani gaje strast ka oružju. To je kulturološki izraženo, crnogorska tradicija, diče se oružjem. To je posebna tema… Mnogi smatraju da je posedovanje vatrenog oružja dobrim delom krivo za ove masakre, što nije sasvim tačno… Ubica u Zagrebu je đaka prvaka lišio života nožem, a vozači u Nemačkoj i Francuskoj su usmrtili ljude gazeći ih kolima, odnosno kamionom. Da li to znači da treba da lišimo ljude vatrenog oružja, noževa i motornih vozila kako ne bi ubijali? Mislim da je čovek oružje sam po sebi, ukoliko ima neke psihopatološke osobine. Čovek bez savesti je najubojitije oružje. Kada ljudi ne bi imali formiranu savest, svaki čovek bi morao da ima po jednog policajca pored sebe. Dakle, ljudi su sami po sebi oružje i sve može da im bude oružje, jer ako u sebi imaju potisnutu agresiju, oni će je jednog trenutka i ispoljiti. Nije dobro da vatreno oružje bude dostupno psihički nestabilnim osobama. U proces dobijanja dozvole za posedovanje (ili nošenje) oružja, treba da bude uključena psihijatrijska procena, a psihijatar treba da ima izvesnu vrstu odgovornosti. Ima ljudi kod kojih nema dileme da imaju dovoljan stepen odgovornosti za posedovanje (ili nošenje) oružja. Mnogi nisu prijavili oružje koje su doneli iz ratova devedesetih godina. Nameće se pitanje zašto su imali unutrašnju, psihološku potrebu da poseduju čitav arsenal raznovrsnog naoružanja. Tolika potreba za navodnom zaštitom ukazuje da se radi o ljudima koji imaju određene slabosti karaktera“ – objašnjava dr Avramović.
Uloga crkve i glas predaka
Psihijatra smo upitali i da li masakri na Cetinju imaju veze sa religijskim pitanjem, odnosno sramnim dešavanjima ispred i u manastiru Svetog Petra Cetinskog, koji su usledili nakon fomiranja Miraševske, tzv. Crnogorske pravoslavne crkve (CPC).
„Ima veze sa jednom vrstom nedefinisanosti u odnosu na pripadnost, u smislu da li pripadaju novoj CPC ili SPC ili su ateisti (koji, nažalost, nisu indiferentni po pitanju crkve, koliko se predstavljaju). Pripadnost je vrlo bitna, u smislu određenja, jer ona formira stabilan identitet, kako bi čovek bio čvrst u svojim načelima i imao jasno određen karakter. Konfuzija u identitetu do određene mere može da stvori velike probleme. Mislim da se ljudi u Srbiji, posebno u Crnoj Gori, a pogotovo na Cetinju, drže nekih standarda iz svoje prošlosti, pa im prihvatanje ili parcijalno prilagođavanje standardima koja daje moderan svet, može da stvori ovakve probleme. Često se nalaze u nekoj vrsti kulturološkog procepa, koja se završi hirurškim rezom između prošlosti i sadašnjosti.
Komunizam je načinio ozbiljne rezove u svesti ljudi u Crnoj Gori, a i u Srbiji. Odnos prema svetinjama je odnos prema našim precima, vrednostima, prema prošlosti i kao takav determiniše budućnost. Narod koji nema odnos prema svetinjama, ostaje bez sutrašnjice. Gde god i kako god se okrenemo, postoji nešto predačko u nama i izvan nas. Ako nam svetinje nisu od značaja, urušavamo svoj i sistem vrednosti naših predaka, načela časti, poštenja, odnosa prema sebi i drugima. Iz toga proizilazi da urušavamo potporne stubove svog funkcionisanja. Ako izostane potpora razmišljanja i mišljenja, obrazaca ponašanja, utkanih od strane predaka, ostaje pitanje vlastitog identiteta – ko smo mi, tako nepotpuni i slabašni, bez korena. I sa čovekom je isto kao sa drvetom. Ako drvo izgubi korene, ono je nestabilno, njiše se na vetru. Koreni daju osećaj čvrstine i nepopustljivosti. Religija je važan segment čoveka, svuda u svetu, naročito u Crnoj Gori“ – priča dr Avramović.
Obuzdavanje nasilja
Doktorka ističe da je kod agresivnih ličnosti poriv za nasiljem toliko jak da mu je teško odoleti, utoliko pre što im pruža određenu vrstu uživanja. Stoga je preporuka da nasilne osobe budu prepoznate od strane članova porodice i okoline, da budu identifikovane i podvrgnute psihijatrijskom pregledu i tretmanu.
„Bez posvećenog psihijatrijskog rada sa njima, nema rezultata. U praksi je to vrlo često neizvodljivo iz raznih razloga, pa se dešavaju ove tragedije. Nažalost, mislim da nema dovoljno stručnjaka koji bi se temeljno bavili pojedincima. Smatram da je mnogo važnija društvena klima koja je u ovom trenutku potpuno izmakla kontroli i koja na globalnom nivou pogoduje razvoju ovakvih događanja. Zbog dehumanizacije čovečanstva i shodno tome izmenjene svesti, ne nude se dobra rešenja da bi se ovakav lanac događaja prekinuo“ – kaže Avramović.
Mediji i rat u Jugoslaviji
Sagovornica ukazuje da informacije o zločinima koje se šire putem medija, koliko značajne, mogu da budu i pogubne, jer u određenim slučajevima postaju modeli za ponašanja pojedinaca.
„Ono što se dogodilo u selima Malo Orašje i Dubona, desilo se dan nakon masakra u OŠ Vladislav Ribnikar. To je zapravo bila identifikacija počinioca sa akterom od prethodnog dana. Tragedija u Zagrebu, u kom je osamnaestogodišnjak nožem naneo povrede članu svoje porodice, desila se desetak dana nakon ubistva đaka prvaka hladnim oružjem u školi u tom gradu. Informacije o masakrima do određene mere remete psihički nestabilne ljude, pa i one koji žele neku vrstu popularnosti. Potreba da se izađe iz anonimnosti može da prevagne kod nezrelih ličnosti, težnja ka “popularnosti”, ako ne po nečemu dobrom, onda po nečemu surovom i užasnom. Delimičan uzrok ovih zločina u Crnog Gori, Srbiji, BiH i Hrvatskoj je i rat koji se vodio na prostoru bivše SFRJ. Zbog nemaštine usled rata, ljudi su bili uskraćeni za životna zadovoljstva koja smatraju da im pripadaju, zbog čega su nezadovoljni, pa kroz vreme nastupi akumulacija besa, ljutnje, ogorčenosti. Naravno, poznato je da iz tih ratova potiče i dosta ilegalnog oružja“ – objašnjava Avramović.
Sumanuta teza i rijaliti
Psihijatar dodaje da danas u medijima svako priča šta god mu padne na pamet, pa se često mogu čuti razne poruke koje negativno utiču na gledaoce, a jedna od njih glasi „budi ono što jesi“.
„Ne znam šta to tačno znači. Može svašta da znači. Veliko je pitanje ko u društvu nameće tu sve prisutniju tezu. Recimo, ako je neko sklon ispoljavanju agresije, nesvesno dobija poruku da bude agresivan. Primećujem da veliki broj ljudi uživa u ispoljavanju nekontrolisane agresije i besa i da je to ponašanje često podržano od okoline. Donekle postoji i određena vrsta divljenja, jer su se usudili da poremete neke ustaljene norme, što nije u redu. To se svakodnevno može videti u rijaliti programima. Ima onih koji veruju da je gledanje rijalitija dobar način da se isprazne negativni impulsi i kroz posmatranje. Ova teza bi bila u redu da se sve završi na posmatranju i da se gledaoci ne identifikuju sa rijaliti igračima. Deca, čiji mentalni sklop je još uvek nezreo, do određene mere (manje ili više) prihvataju taj model ponašanja, što može biti njihov modus življenja, jer misle da je to u redu. Onaj ko gleda takav program obično je zainteresovan da ispoljava svoju agresiju na način kao i učesnici rijalitija. Diveći se nečijem ponašanju, mlada osoba ga preuzima kao sopstveni model, što za rezultat ima čak i lošije ponašanje u odnosu na početni potencijal”– završava dr Avramović.
