Zvoni mi pre neko veče telefon, na ekranu identifikacija – „Rajko sa Golije“. Pita me redom za čeljad, kako smo svi za zdravljem, hoću li imati drva do kraja zime, ledeni ovi dani, mnogo se ogreva troši, kako mi je na poslu, može li se ova skupoća izdržati i sastaviti kraj sa krajem, i, šta će ovo biti sa ovim svetom, da se ne zarati…
I tako, ne prođe praznik a da mi se ne javi Rajko Sović, stari šumar sa Golije koji zimu provodi malo na planini, u drvenoj kolibi na vrh brda sa koje vidi do pola Srbije, a kad baš zapreti mećava siđe do Ivanjice, do brvnare koju je davno, za stare dane napravio u jednom od prigradskh naselja.
Da upita za zdravlje, jesmo li u kući i familiji svi živi i zdravi, treba li nam šta, ako treba „tamčić“ drva da pošalje za prvu pomoć, čisto reč da progovori, da se ne pozaboravljamo. Zove u goste, pita kad ću na Goliju, da se vidimo i ispričamo. Kaže, kad god naiđem, biće hleba i sira, ako se još šta zadesi, dobro jeste.
Upoznali smo se davno. Ima i par decenija, čitav jedan dan lutali smo po Goliji od jednog do drugog praznog sela, pričali o ljudima kojih je odavno nestalo, o slavama i praznicima, danima kad su sela iznad Ivanjice ili Raške, Pazara bila puna naroda, veselja, života. Istina, malo i otplakali iznad puste Koliješnice, sela bez i jedne jedine žive duše, dok je odozdo, od praznih brvnara, koliba i ambara odnekud mirisao med, planinski i livadski.
A Rajko ljudina i ljudeskara. Takvih valjda ima još samo po planinama, gore gde još nisu stigla moderna vremena. I gde se ljudi još ne mere spram toga ko koliko para i stanova ima, koliko je ko blizak vlastima i koliko je „jak“ po tom pitanju, nego po tome koliku dušu ima i šta sve u nju može da stane.
I tada, i danas, znam dobro, da sam od Rajka zatražio da mi poslednju koru hleba iznese iz kolibe i da mi da, ne bi ni na tren razmišljao. Jednostavno, takav čovek.
Jednom mi je, kad na planini danima posle neke oluje nije bilo struje, i kad mu se ispraznila baterija na telefonu poslao pismo. I, to je jedino pismo koje sam, ne računajući ona od poreznika, saobraćajaca, parking servisa, itd, od nekoga dobio, ima tome možda i dve decenije.
Otkud mu se našao koverat, hartija, kad je stigao da ga odnese na poštu gore na Vionicu ili Odvraćenicu na Goliji ili ga po nekome pošalje u Ivanjicu, bog sveti zna, tek, javio se i tako, da je dobro, zdravo. I na kraju pisma stajala je poruka – “Pozdravlja te tvoj drug Rajko sa Golije”.
U pismu javlja i da su na Odvraćenici, meštani završili crkvu, da će skorih dana biti liturgija, pismo sa planine putovalo čitavih pet dana.
Kad sam još na ragu, pred iznenađenim poštarom koji odavno nikom nije doneo takvu pošiljku, otvorio pismo, pred očima mi se stvorila Rajkova slika, kako u kolibi, pod svećom ili lampom, ili zorom, kad se Sunce podigne nad golijskim vrhovima, polako, sav svečan, piše, javlja tako važnu vest, trudi se da rukopis bude lep, da se svako slovo može pročitati.
Nekad me Rajko nazove čisto da raportira gde i šta je, i ako mu se nešto važno desilo.
“Rajko sa Golije. Doručkovao sira i ljeba i malo kajmaka. Ladan dan, sad je otoplilo, išao sam do prodavnice na Odvraćenici”, glasi jedan od raporta.
Priča o Rajku Soviću, šumaru sa Golije, priča je o dobrim ljudima u ovim našim zlim vremenima.
Jednom, kad sam ga pitao zašto je dobrota, ona iskonska važna, objasnio mi je, kako je znao, da se samo dobri ljudi pamte, oni drugi nikako, oni se brzo zaborave. I drugo, da je dobrog čoveka lako prepoznati, na kilometar, kao i one druge…
Samo, upozorio me je:
“Ni u gori o zlu ne govori… Tu je ono uvek, blizu, vreba…”
Kad god se sa Rajkom čujem, ispriča mi ponešto o dobrim ljudima i dobrim delima. O onim o kojima se ništa ne zna, o kojima se ništa nikad nije čulo, o onima koji se svojim dobrim delima nikad nisu pohvalili, nikad ih prepričavali. Onima koji nikad nisu zvali novinare, kamere, da ih slikaju i u novinama pišu kako čine dobro delo.
I o milosti ljudskoj jednom mi je dugo pričao dok smo lutali po Goliji. Od proplanka do proplanka, od potoka do potoka. O ljudima koji su nekim božijim čudom i promislom uvek davali više nego što su imali, i uvek imali više za druge nego za sebe. I dobrote i ljubavi.
I, kako to može, pitao sam Rajka?
“U Boga sve može i kod Boga sve može”, rekao mi je.
Svaki razgovor sa Rajkom je poseban.
“Dobro jutro Rajko…”
“Dobro ti Bog dao..”.
Drugi put:
“Dobro jutro Rajko…”
“Srećna ti duša kod Boga…”
I tako, kad god popričam sa Rajkom jedno znam, ako ovaj svet u teškim vremenima išta spasi, spasiće ga dobri ljudi.
