-Pipnuti ga neću dok ne budem sigurna da će trajati, izgovorila sam kada mi je rečeno da sam odabrana da konzervacijom spasem od propadanja “Miroslavljevo jevanđelje”. Od tog momenta 1966, prošlo je ravno 34 godine dok na kraju nisam bila spremna i stručno, a najzad i država finansijski za konzervaciju. Kada sam krenula sa radom na spašavanju Jevanđelja, bila sam već 15 godina u penziji, otkrila je 2014. godine novinaru portala “BalkanFacts” dr Vera Radosavljević (93), koja se ubrzo i upokojila. Ovaj razgovor snimljen je u njenom stanu u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu zahvaljujući ljubaznosti njene ćerke.
Dr Radosavljević je bila najveći naš stručnjak za konzervaciju pergamenta i papira, osoba koja je spasila najstariju srpsku knjigu u kojoj su jedinstveno sažeti vekovi naša istorije, kulture, duhovnosti i državnosti. Upravo za svetkovinu Dana državnosti te 2014. godine Ukazom predsednika Srbije, a na predlog Ministarstva kulture ponela je odličje, Zlatnu medalju za zasluge u očuvanju kulturnog nasleđa Srbije i priključila je brojnim odlikovanjima i priznanjima kojima je obeležila svoju karijeru započetu u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, a završenu u Narodnoj biblioteci Srbije.
–Jevanđelje je čuvano u vitrini Narodnog muzeja, koja je bila možda metar sa metar i imala upaljenu jaku sijalicu, koja može samo je brže sasuši pergament, ali trebalo je što bolje osevtljenje, pošto je narodu, po tadašnjoj političkoj praksi i filozofiji, moralo da bude što dostupnije. Nisu prihvatili sugestiju da se mora odmah izvaditi iz te vitrine, jer su smatrali da to blago ništa ne znači, ako nije izloženo, pa do uništenja. Međutim, polako, uz pomoć Surepa Panića, tadašnjeg direktora Zavoda za zaštitutu spomenika kulture, uspela sam da posle šest meseci ukazivanja na opasnosti skloni. Moj stalni angažman je bio da knjiga dobije adekvatne uslove, onakve koje će ga očuvati u životu, ali nekada nije bilo para, a nekada razumevanja, pa se to povlačilo.
Tek 2000. je dobila da konzervira “Miroslavljevo jevanđelje”. Na početku je pokušala da na svaki način izbegne ovaj posao, svesna da je to krupan zalogaj.
-Plašila sam se da nešto ne pogrešim i učinim ga još gorim. No, komisija mi je rekla „Mi se ne šalimo kada kažemo da niko drugi osim Vas ne može da radi konzervaciju“. Tako da nisam imala kud, i otpočela sam to dugo putovanje kroz nauku da bih bila spremna. Teško je bilo, jer nisam imala ni slovca napisanog šta treba raditi, pa čak ni neku literaturu o nečemu sličnom. Tragala sam za literaturom, čitala, praćena činjenicom da nisam posedovala ni laboratoriju u kojoj bi mogla da uradim neke potrebne analize. Godine 1977. sam dobila stipendiju za odlazak u Pariz na Institut za zaštitu kulturnih dobara na papiru i pergamentu, gde sam uradila potrebne analize, priseća se dr Radosavljević, i podseća na višedecenijsku famu.
-Pisali su kobajagi stručnjaci i istoričari umetnosti svašta, prepisivali jedni od drugih. Suština je bila da su stranice pergamenta sve više ukrućivale i na kraju bi pukle. I “Miroslavljevo jevanđelje” ne bi preživelo. Inače, i ranije je pretrpelo neka oštećenja, bilo je u vlažnim uslovima, priča sagovornica.
Na inicijativu Ministarstva za kulturu i informisanje tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, odlikovao je povodom Dana državnosti dr Veru Radosavljević, vodećeg srpskog stručnjaka u oblasti konzervacije i restauracije papira i pergamenta. Ovo je zapravo i bio povod da se Srbija na Sretenje, dan koji je izabrala za rođendan države, seti osobe koja ja restaurirala i konzevrvirala “Mirosavljevo jevanđelje” i dobila Orden za zlatne zasluge, ali i naše navrednije relikvije.
“Miroslavljevo jevanđelje” nastalo je u poslednjoj četvrtini XII veka, najverovatnije između 1180. i 1187. godine u manastiru, odnosno crkvi Svetog Petra i Pavla, kod Bijelog Polja, zadužbini i grobnoj crkvi humskog kneza Miroslava. Po Miroslavljevoj zapovesti ispisao ga je i iluminirao pisar – dijak Grigorije, sa nekoliko svojih pomoćnika. Miroslavljevo jevanđelje je najstariji srpski ćirilični rukopis i spomenik srpskog književnog jezika, ali i najvrednija srpska relikvija. Razdaljina između Bijelog Polja, gde je nastalo i Beograda, gde se danas čuva, je 332 km. Na svom, sedam i po vekova dugom putu do Beograda, Miroslavljevo jevandjelje je prešlo više od 15 hiljada kilometara. Ovaj nemi svedok srpske istorije na svom putešestviju izbegao je sudbinu mnogih drugih ukradenih i spaljenih knjiga. Nemci su odmah po ulasku u Beograd počeli da tragaju za Miroslavljevim jevanđeljem kao i za drugim vrednim relikvijama. Međutim, Dvor je još 1940. godine predao “Miroslavljevo jevanđelje” Narodnoj banci Srbije na čuvanje. Početkom rata ono je sklonjeno u filijalu u Užicu. Upravnik filijale, Vojin Kešeljević, u tajnosti je kroz okupiranu Srbiju 1943. preneo “Miroslavljevo jevanđelje” do Beograda, gde je sklonjeno u zgradi Narodne banke Srbije. Po jednoj priči, “Miroslavljevo jevanđelje” je bilo stavljeno u trezor koji su Nemci već pretresli i opljačkali, a po drugoj, bilo je sakriveno među računovodstvene papire koji im nisu bili interesantni.
Posle oslobođenja Beograda, oktobra 1944. Vojin Kešeljević je otkrio tadašnjem ministru prosvete, Vladislavu Ribnikaru, gde je sakriveno “Miroslavljevo jevanđelje”. Godine 1945. osnovana je komisija koja je utvrdila stanje rukopisa i predala ga na čuvanje Umetničkom muzeju – današnjem Narodnom muzeju u Beogradu, gde je zavedeno pod inventarskim brojem 1536.
Tu je “Miroslavljevo Jevanđelje” bilo izloženo sve do 1966. u vitrini koja nije imala adekvatne uslove za čuvanje takvog rukopisa. To mu je nanelo više štete nego prethodnih 750 godina. Na predlog dr Vere Radosavljević, “Miroslavljevo jevanđelje” je 1966. izvađeno iz vitrine i sklonjeno u fundus Narodnog muzeja. Od 1985. povremeno je izlagano. Nikola Rodić i Gordana Jovanović objavili su kritičko izdanje “Miroslavljevog jevanđelja” 1986. godine. Republika Srbija osnovala je 1991. Fond za konzervaciju i fototipsko izdanje “Miroslavljevog jevanđelja”, koje je postalo stalna stavka u državnom budžetu. Uprkos tome, svi izdavači koji su želeli da naprave fototipsko izdanje bili su u tome sprečavani. Udruženi izdavači, Autorsko-izdavačka zadruga „Dosije“ i Službeni list SRJ, 1993. godine počeli su samoinicijativno, bez korišćenja budžetskih sredstava, sa prikupljanjem materijala za fototipsko izdanje “Miroslavljevog jevanđelja”. Ono je štampano u Johanesburgu, u Južnoafričkoj Republici, 1998. i predstavlja vernu, savršenu kopiju originala, kako po sadržaju tako i po spoljašnjem izgledu.
Priređivači izdanja bili su Veljko Topalović, Dušan Mrđenović i Branislav Brkić. Štampano je u 300 primeraka, od kojih se neki nalaze u specijalnim kolekcijama najvećih svetskih biblioteka kao što su Kongresna biblioteka u Vašingtonu, Britanska nacionalna biblioteka, biblioteke Univerziteta Harvard, Prinston, Jejl, itd.
Po rečima jednog od priređivača, za pet godina rada na fototipskom izdanju “Miroslavljevog jevandjelja” njegovi autori prešli su preko 300 000 km, što je približno razdaljini između Meseca i Zemlje.
Iste godine (1998), dr Vera Radosavljević izvršila je konzervaciju originala, a povez je restaurirao Radomir Erić, koji je koričio i fototipsko izdanje. Danas se “Miroslavljevo jevandjelje” čuva u posebnoj komori, u Narodnom muzeju u Beogradu.
PRVI PUT U SRBIJI IZLOŽEN 166. LIST – Simbol zajedničkih srpsko-ruskih korena
Novinar portala “BalkanFacts” bio je prisutak i kada je originalni 166. list “Miroslavljevog jevanđelja”, koji se od polovine 19. veka čuva u Nacionalnoj biblioteci Rusije u Sankt Peterburgu, bio izložen početkom aprila 2015. godine u Muzeju Vuka i Dositeja u Beogradu.
Nakon devet vekova srpska javnost premijerno ima priliku da vidi ovu stranicu, koja je i prvi put u Srbiji od kako je uzeta iz manastira Hilandar pre 170 godina.
-To je jedinstvena prilika da naša generacija prvi put vidi tu nedostajuću stranicu, a imam osećaj da nad tom 166. stranicom iz 12. veka, otvaramo novu stranicu u kulturnoj saradnji Srbije i Rusije, rekao je tadašnji ministar kulture Srbije Ivan Tasovac, koji je zajedno sa ruskim kolegom ministrom Vladimirom Medinskim otvorio postavku “Putevima Miroslavljevog jevanđelja”. Njome, otrgnuti list nikada nije bio bliži svome originalu koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, udaljenom samo nekoliko stotina metara. Ruski ministar kulture Medinski rekao je da je ova izložba poruka da se ne zaboravi da Srbi i Rusi imaju zajedničke korene i nasleđe.
-Velika je simbolika i poruka koju nam danas iz drevnog doba šalje pisar, da se uvek sećamo svojih pravoslavnih hrišćanskih korena i da su naši dedovi bili braća, rekao je Medinski. U specijalnim uslovima transportovan list 166 doneo je u Srbiju svoju priču, a pod svodom muzeja naših prosvetitelja otvorena je o njegovom, kao i o neverovatnom putu knjige iz koje je otgnut, najstarijeg, najznačajnijeg i najlepšeg sačuvanog srpskog ćiriličnog rukopisnog dela.
“Miroslavljevo jevanđelje” nastalo je u posljednjoj četvrtini 12. veka. Njegovu izradu poručio je humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje, a smatra se da je bilo namijenjeno njegovoj zadužbini – episkopskoj crkvi Svetih Petra i Pavla u Bijelom Polju na Limu. “Miroslavljevo jevanđelje” čuvano je u manastiru Hilandar do 1896. godine, kada ga je kralj Aleksandar Obrenović dobio na poklon od bratstva i donio u Srbiju. Dok je bio u Hilandaru manastir posećuje arhiepiskop i naučnik Porfirije Uspenski 1845/46. godine i fasciniran izgledom “Miroslavljevog jevanđelja” isekao je 166. list i odneo ga u Rusiju. Od tada do 1883. godine čuvan u Kijevu, a nakon toga prenet je u Imperatorsku javnu biblioteku, danas Nacionalnu biblioteku Rusije u Sankt Peterburgu, gde se i trenutno nalazi zaveden kao “List iz Miroslavova evangelia F.p.I.No.83” u zbirci Porfirija Uspenskog. Na tom listu nalaze se čtenija za 7. (20.) januar, praznik Svetog Jovana Krstitelja, ukrašena inicijalom sa likom Vavilonske bludnice, metaforom za ženu cara Iroda, Irodijadu, koja je od muža tražila glavu tog svetitelja. Generalni direktor Nacionalne bibliotke Rusije Anton Lihomanov izjavio je da je ta stranica, povodom izložbe u Beogradu, predstavljena i na sajtu ruske Nacionalne bibilioteke kako bi mogao da je vidi čitav svet.
-Rekao bih da je još od vremena kada je Porfurije Unsenski doneo sa Hilandara taj jedan jedini list u Rusiji izazvao neverovatnu pažnju, da još od tada on javlja svetu šta je to ustvari Miroslavljevo jevanđelje i naravno da izaziva veoma veliko interesovanje. Imamo mi tu još primeraka srpskog kulturnog nasleđa i te bibliotičke jedinice koje veoma čuvama i pravimo bibliografije i gde uključujemo tačno koja dokumenta imamo u posedu. Ona se povremeno izlažu. Posedujemo internet stranicu posvećenu listu Miroslavljevog jevanđelja, a pravimo i druge stranice. Istakao bih da sam veoma ponosan jer smo uspeli ovaj list da sačuvamo kroz vatru Prvog svetskog rata i kroz revoluciju, uspeli smo i da kroz vatru II svetskog rata sačuvamo ovo neprocenjivo nasleđe. Pošto je reč o dragocenom listu iz 12. veka, potrebni su mu dragoceni uslovi čuvanja, u skladu sa onim što on predstavlja za našu ustanovu. Veoma retko se javno prikazuje i ovo što smo doneli list ovde u beograd, to je unikatni slučaj, objasnio je Lihomanov.
Od 2005. godine “Miroslavljevo jevanđelje” je upisano u Uneskovu listu kulturne baštine „Pamćenje svijeta“.Knjiga je pisana na pergamentu, slovima ustavne ćirilice i ukrašena je sa oko trista stilizovanih minijatura i inicijala u boji i zlatu. Ima 181 list i uvezana je u kožni povez. Priču o njegovom putu i listu 166 koji je izložen, a čuva se u Sankt Peterburgu, posetioci će moći da vide narednih mesec dana.
Epopeja poput Sinajskog kodeksa
-166. list “Miroslavljevog jevanđelja” je imao takvu neverovatnu epopeju, sudbinu, kao i samo “Miroslavljevo jevanđelje”. Ne mogu da tvrdim da li je neki list imao identičnu ili slučnu sudbinu kao ovaj, ali verovatno je bilo. Mogu da kaže da je Sinajski kodeks, najstarija Biblija koja se čuva na četiri različita mesta, a postojali su pokušaji da se skupe na jednom mestu i prikažu javnosti, da budu opšte dostupne imao taj neverovatan put, objasnio je Lihomanov.
