Život u SFR Jugoslaviji za mnoge je bio i ostao idiličan, ali ima i onih koji se s mukom prisećaju nestašica i nemaštine.
Većina će vam i danas priznati: Živeli smo u zemlji u kojoj smo imali sve, i – ništa!
U Jugoslaviji 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, potrošačka kultura počela je da buja. Televizori, frižideri, „Obodin“ veš-mašine – sve se moglo nabaviti, ali ne uvek i odmah. U trenucima ekonomske krize i političkih previranja, država je posezala za metodama raspodele koje bi današnjim generacijama bile potpuno strane.
Bonovi i tačkice – valuta nestašice
Bonovi i „tačkice“ nisu služili u igri “Monopol”. To su bile stvarne, konkretne forme kontrole potrošnje. Nisu to bili kuponi za popuste, već ključni mehanizmi kojima su se dozirale osnovne životne namirnice i gorivo. Delile su se određene količine artikala – šećer, ulje, kafu, brašno, pa čak i deterdžent – na osnovu broja članova domaćinstva. I kada vam je isticala kvota za mesec, više niste mogli da kupite, čak i da imate novac. Nije bilo izuzetaka. Mada… I nije da nije – uvek je bilo muljatora.
Ulje se skrivalo u ormanima
Za današnje generacije naviknute na supermarkete punih svega i svačega, teško je zamisliti da se neko raduje kilogramu kafe ili da skriva ulje u ormanima. A ipak, upravo tako je bilo. Bonovi su čuvani kao blago, a nabavka preko veze bila je važnija od poznavanja stranih jezika ili posedovanja vozačke dozvole.
Sledovanje bonova za benzin
Sa implementacijom bonova za gorivo započelo se na celoj teritoriji SFR Jugoslaviji po odluci Savezne vlade 1982. godine, zbog povremenih nedostataka goriva.
Tokom naredne dve godine, sa nekim promenama i dopunama, vlasnicima različitih vrsta vozila i mašina, pripadao je mesečno određen broj bonova iskazan u litrima goriva. Pa je tako vlasnicima:
*Motora i motornih testera i kosilica sledovalo 5 litara goriva mesečno.
*Ličnih motornih vozila pripadala vrednost bonova za nabavku 40 litara goriva mesečno.
*Malih poljoprivrednih mašina i građevinskih mašina, od buldožera do miksera 500 litara.
*Najviše litara goriva pripadalo je vlasnicima motornih drumskih vozila preko 7 tona nosivosti i autobusa, koji su obavljali javni prevoz u drumskom saobraćaju.
Takođe veća količina bonova pripadala je „terenskim radnicima”, doktorima, veterinarima, inspektorima sa vlastitim vozilima, invalidima, kao i verskim zajednica i sveštenicima koji su koristili vozila za verske obrede. Isti slučaj je bio i sa vlasnicima traktora, registrovanih brodova i taksi vozila.
Bonovi su deljeni i strancima i migrantima koji su putovali kroz Jugoslaviju putem turističkih i komercijalnih vaučera koje je izdao Udruženje auto-moto savez Jugoslavije.
Po uredbi Savezne vlade Jugoslavije štampane su dve vrste bonova — za benzin i dizel gorivo. Bonovi su štampani na filigranskom papiru sa vodenim žigom, veličine 11,8 x 4,6 cm u raznim bojama. Bonove je štampala i distribuirala štamparija Narodne banke SFRJ na Topčideru, u Beogradu.
Agonija prestala 1985!
Bonovi su izdavani u vrednostima od 5, 10, 20 i 50 litara goriva, i razlikovali su se u boji i natpisu – benzin ili dizel.
U zaglavlju bona naveden je mesec i godina važenja, a ispod nje naziv bon na ćirilici i latinici
Sa leve strane bona redovan je bio serijski broj pod motivom jugoslovenskog grba.
Tekst je bio u istoj boji na četiri različita jezika i dva pisma, latinica i ćirilica.
Svaka tri meseca bonovi su distribuirani u unapred definisanim gradovima, uglavnom u sedištu lokalnih zajednica u određeno vreme.
Sa štampanjem i distribucijom bonova prestalo se 1. januara 1985. godine.
