Kada neko nema Cer i Kolubaru, kada nema Bregalnicu i Mojkovac, kada nema slavne pobede onda slavi sramne pokolje. Danas Tuzla slavi tzv. “Dan odbrane Tuzle”, a pitanje koje se postavlja je ko je napadao Tuzlu tog dana pa je odbranjena.
Tog dana je napadnuta kolona JNA koja se, prema dogovoru povlačila iz Tuzle i iz vojnih objekata put Srbije. Lokalne vlasti nisu ispoštovale dogovor i napale su kolonu u kojoj su bili mladići na odsluženju vojnog roka, a ovo je priča o tome kako se sve to desilo.
Nenaoružani vojnici i civili su se povlačili iz grada
Jugoslovenska narodna armija (JNA), prema tadašnjem dogovoru sa lokalnim vlastima, trebalo je da se mirno povuče iz Tuzle ka teritoriji Srbije. Dogovoreni koridor povlačenja vodio je kroz naselja Brčanska Malta i Slavinovići. Međutim, 15. maja, u kasnim popodnevnim časovima, dogodio se preokret.
Oko 17 časova, kolona JNA, koja se kretala kroz dogovorenu rutu, iznenada je napadnuta iz zasede. Vatru su, prema brojnim svedočenjima, ali i snimcima koji postoje, otvorili pripadnici tadašnjih paravojnih jedinica “Patriotske lige” i “Zelenih beretki” i lokalne policije.
Masakr kod Brčanske Malte
U koloni se nalazilo oko 200 vozila i više od 600 vojnika. U trenutku napada, vojnici su bili nenaoružani, a kolona se kretala u skladu sa prethodno postignutim dogovorom. Prvi znaci izdaje bili su eksplozije postavljenih mina, koje su pogodile vodeća vozila. Odmah zatim, iz okolnih zgrada otvorena je rafalna vatra.
Vozila su se zapalila, vojnici su panično pokušavali da se izvuku, ali su mnogi poginuli na mestu.
Prema podacima, poginulo je više od 54 vojnika JNA, dok ih je preko 78 ranjeno. Mnogi su, iako teško ranjeni, na licu mesta likvidirani. Zarobljeno je 44 vojnika, od kojih su petorica kasnije ubijena, a ostali zlostavljani, mučeni, maltretirani i ponižavani što je nesumnjivo ratni zločin.
O kakvoj svireposti počinilaca i nalogodavaca ovog zločina je reč govori i podatak da je sve bilo unaprijed pripremljeno i dogovoreno, pa su čak i kamere postavljene za televizijski prenos uživo ubijanja i paljenja vojnika i civila i uništavanja vozila i opreme koju su sa sobom nosili.
Na internetu je, do skoro postojao snimak iz tog uživo prenosa tuzlanske lokalne televizije gde voditelj kaže kako je mnogo vatra i dobar roštilj, te da je vruće zbog tolike vatre i da treba neko da mu donese pivo da se rashladi. Snimak je uklonjen upornim prijavljivanjem za kršenje autorskih prava i nasilni sadržaj.
Svedočenja preživelih i porodica poginulih
Mnoge porodice i danas nose rane ovog dana. Jedna majka iz Bijeljine izjavila je da je poslednji put čula sina tog jutra kada joj je rekao: „Ne brini, mama, brzo ćemo kući.“ Nekoliko sati kasnije, stigla je crna vest.
Preživeli vojnik, koji danas živi u Loznici, seća se trenutka kada je kolona napadnuta: „Eksplozija je pogodila prvi tenk. Vatra, dim, vrisci. Sve se srušilo u sekundi. Pokušavali smo da izađemo iz vozila, ali nas je sačekala kiša metaka.“
Za mnoga tela i dalje se ne zna tačna sudbina. Pojedine porodice nikada nisu dobile posmrtne ostatke svojih najmilijih. Tragedija Tuzlanske kolone postala je rana u duši mnogih domova.
Pravde za žrtve nema
Zbog zločina u Tuzli, u Srbiji je pokrenut sudski postupak protiv Ilije Jurišića, koji je bio optužen da je komandovao napadom. Prvobitno je osuđen na višegodišnju kaznu, ali je ta presuda kasnije poništena. U Bosni i Hercegovini su pokrenuti procesi protiv više osoba, ali nijedan nije rezultirao zatvorskim kaznama. Haški tribunal je slučaj prebacio u nadležnost lokalnih sudova, ali oni ništa nisu uradili po tom pitanju.
Porodice žrtava i dalje traže pravdu, tvrdeći da je ovaj masakr bio planiran i izveden sa ciljem da se JNA ponizi i nanese maksimalna šteta vojsci koja se povlačila u skladu sa dogovorom.
Dijametralno suprotna viđenja istog događaja
Dok Republika Srpska svake godine obeležava 15. maj kao dan sećanja na stradale, zvaničnici u Federaciji ga predstavljaju kao legitimnu odbrambenu akciju. Danas predstavnici Tuzle i kantona, te Federacije proslavljaju “Dan odbrane Tuzle”.
U Republici Srpskoj, Tuzlanska kolona se smatra simbolom srpskog stradanja u ratu u BiH i primerom nepoštovanja međunarodnog ratnog prava i dogovora.
Ponašanje vlasiti u Federaciji podseća na ponašanje režisera Denisa Tanovića koji je za film “Ničija zemlja” iskoristio autentične snimke pobijenih srpskih civila koji su izlazili iz Goražda i koje je pobila Armija BiH i predstavio ih kao muslimanske civile koje je pobila Vojska Republike Srpske.
Komemoracije i sećanja
Svake godine, 15. maja, u Bijeljini i drugim gradovima Republike Srpske organizuju se parastosi i polaganje venaca za stradale. Učestvuju predstavnici vlasti, boračkih organizacija i rodbina žrtava. Na tim skupovima se često ističe da je „sećanje svetinja“ i da se zločin ne sme zaboraviti niti oprostiti dok god pravda nije zadovoljena.
Osvrt na događaj
Masakr nad Tuzlanskom kolonom 15. maja 1992. godine ostaje jedan od najtragičnijih i najkontroverznijih događaja u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Za mnoge Srbe, to je simbol izdaje, nepravde i boli.
Glavni krivac za ove događaje je komandant koji je izvlačio vojnike i civile iz Tuzle. On ništa nije shvatio i naučio iz događaja od 3. maja iste godine u Sarajevu kada su u Dobrovoljačkoj ulici pobijeni vojnici JNA. Nakon tog događaja jedan drugi general je generalu Milutinu Kukanjcu rekao “Ubij se, Milutine, ubij se. Da sam na tvom mestu, ja bih se sigurno ubio.”
Taj isti general koji je to rekao Milutinu Kukanjcu je svojevremeno bio zadužen za izvlačenje vojnika iz opkoljene kasarne JNA u Zadru. Učesnici pregovora i sa hrvatske strane i sa strane JNA potvrđuju da je tokom dogovora o mirnom povlačenju rekao gradonačelniku Zadra Zvonimiru Vrančiću i ostalima iz hrvatskog tima najmirnijim mogućim glasom i hladnim pogledom iz plavih očiju:
“Nemojte da se igrate. Oko Zadra imam raspoređenu artiljeriju. Ako se ijedan vojnik JNA napadne dok se povlači, Zadar će nestati sa lica Zemlje. Znam gde je kuća i gde je porodica svakoga od vas, to su prve mete ako čujem jedan jedini pucanj.”
Izvlačenje vojske u Zadru je prošlo bez problema zahvaljujući tom generalu.
U slučaju masakra u Tuzli glavni krivac je pukovnik koji je vodio pregovore. On je kasnije tvrdio kako su ga izdali, ali njega niko nije izdao, on je zbog lakoumnosti i nesposobnosti, kao i general Milutin Kukanjac, izdao i pobio sopstvene vojnike. To je najveća katastrofa koja može da se desi jednom komandantu, a i za manje stvari su u nekim drugim vojskama i državama komandanti izvođeni na sud. On nikakve posledice nije snosio, samo je penzionisan. Ista je priča sa generalom Milutinom Kukanjcem koji je penzionisan krajem 1992. godine i uživao u generalskoj penziji i svim privilegijama do kraja života 2013. godine. Sve to samo govori o velikoj nesposobnosti i katastrofalnom kadriranju u JNA.
