Milorad Đoković, poslednji Srbin iz Vitomirice kraj Peći, već 900 dana i noći robija na Kosovu uveren, siguran i pred Bogom i pred ljudima, da je nevin i da nikome ništa loše nije uradio.
Optužen je za navodne ratne zločine protiv civila na Kosovu 1999. godine, a sve optužbe ustvari potiču iz jedne albanske porodice u Vitomirici, odnosno od komšija kojima je za oko zapala Miloradova imovina.
Sva ta imovina sastojala se od jedne nedovršene kuće i njive, ali, na lepom mestu, blizu centra sela. Kada se Milorad vratio u Vitomiricu, i kada je pokušao da ostvari pravo na svoju zemlju, albanska porodica Prekaj, koja je koristila i obrađivala imanje, tužila ga je sudu za zločine, da je bio pripadnik paravojnih formacija, da je, čak, ubio njihovog oca Sadriju.
Tokom suđenje pokazalo se da od optužbi nema ništa, da je Sadrija poginuo u saobraćajnoj nesreći posle rata 1999. godine, Milorad je pravo na zemlju ostvario i na kosovskom sudu. Činilo se da dolaze bolji dani.
Za kratko. Sledila je peticija 400 meštana susednog sela Dubovo da je na imanju Đokovića vojska kralja Nikole 1913. godine pobila 12 Albanca. Peticija je prosleđena u opštinu, 2013. odbornici su doneli odluku da se Miloradu oduzmu i njiva i nedovršena kuća.
Opet suđenje bez kraja, na kraju Vrhovni sud Kosova, ovog puta rešenje je bilo pravosnažno, presudio je da su njiva i kuća Miloradove.
Kada je Milorad još jednom pomislio da, eto, pravde ima i na Kosovu, nađeno je da je on, Milorad Đoković, 7. maja 1999. godine u regionu Peći učestvovao u zločinu kada je pobijeno 10 civila albanske nacionalnosti, a još petoro nestalo.
Pojavio se svedok Halit Gaši koji je izjavio kako je svojim očima video kako Milorad Đoković ubija Esata Morinu. Iste večeri, Gaši je za jednu prištinsku televiziju svedočio uživo, sa groba Morine.
Od 27. juna 2022. godine, Milorad je u zatvoru. Suđenje je u toku, kad će biti presuda ne zna se, ali, kakva će biti, u to nema mnogo sumnje.
Njegovi prijatelji svedoče da bi sve bilo u redu, da Milorad ne bi sedeo na robiji, da mu ne bi sudili za ubistvo desetoro ljudi, samo da se odrekao svoje njive i nedovršene kuće.
A Milorad nije hteo i nije mogao. Verovao je u pravdu.
Nižu se ročišta, u međuvremenu, kako je Milorad zatvoren, njegova nedovršena kuća dinamitom je sravnjena sa zemljom, poruka komšija da on u Vitomirici nema šta da traži. To što je Vrhovni sud rekao da je njiva njegova to ovde ne važi, ovde važe drugi zakoni.
Na jednom ročištu, kada su svedoka Halida Gašija pitali što je čekao da prođe 20 godina od rata, pa da prijavi Milorada, ovaj je lakonski odgovorio da je “verovao u odbor za zaštitu ljudskih prava kome je slučaj prijavio”!?!
“Ovo je takav svedok da ko god pomisli da na njegovoj izjavi zasnuje osuđujuću presudu ulazi u jednu nezakonitost koja može biti strašnih i katastrofalnih razmera. Optužnica je zasnovana na njegovoj, i izjavi još jednog svedoka, a kada se te izjave i svedočenja samih svedoka u njihovim prethodnim izjavama uporede međusobno, to je nešto čemu niko ne može verovati”, rekao je posle jednog od ročišta Đokovićev advokat Dejan Vasić.
Vasić je ocenio “da je ovaj predmet matrica kako se iz jedne parnice koja ima veze sa imovinskim odnosom izrodi krivično delo ratnog zločina i ti su primeri brojni”.
U međuvremenu, Milorad leži u zatvoru visokog rizika u Podujevu. Kriv što je tražio svoje. Oni, u čijim je državama privatna imovina neprikosnovena vrednost, nešto o čemu nema razgovora, ćute. Prave se da ne vide Milorada.
A Milorad Đoković, polako ali sigurno izrasta u lice, simobl srpskog stradanja na Kosovu.
