-Videla sam tunel od izmaglice i svetlost, a od gore gledala lekare kako se bore za moj život
-Pismo koje sam ostavila na grob svog dečka, čitali su na sahrani njegove majke
-Lekari su bili iznenađeni kada sam im ispričala šta su sve govorili dok sam bila u anesteziji
Smrt sigurno nije kraj, već samo prelazak u drugačiji oblik života – kaže u svojoj ispovesti za “BalkanFacts” vaspitačica Natalija D. (52) iz Beograda koja je doživela kliničku smrt, odnosno izlazak iz svog fizičkog tela tokom operacije u KBC “Dr Dragiša Mišović Dedinje”.
-Odstranjivanje polipa (eksplorativna kiretaža) bilo je neophodno. Hiruška intervencija se odvijala pod totalnom anestezijom, ali ne jakom, a negde pred kraj zahvata, dogodilo mi se nešto vrlo neobično. Izgledalo mi je kao da sam izašla iz sebe same, iz svog fizičkog tela, uzdigla malo gore, videla tunel od izmaglice i svetlost. Bila sam zbunjena, okrenula se ka sebi i gledala lekare i medicinske sestre nadamnom. O sličnim slučajevima sam davno čitala i gledala emisije, ali je moje iskustvo bilo drugačije, nisam lebdela, već imala utisak da stojim. Iako su hirurzi i sestre bili u zelenkasto-plavkastim uniformama, od gore mi se činilo da su u besprekorno belim, kao da je i njih zapljusnula svetlost smrti koja se niotkuda uvukla u operacionu salu. Doktori su u panicu ponavljali: „Dajte joj paracetamol!“ – priča Natalija.
Tokom prebacivanja sa operacionog stola u krevet, naša sagovornica se probudila i rekla hirurzima i sestrama da je njih i sebe posmatrala „od gore“.
-Zbunjeno su me pogledali, a onda sam ih upitala zašto su mi dali paracetamol, budući da taj lek, nije poželjno davati jer on pojačava krvarenje, što je njih još više začudilo. Gledali su mene, pa jedni druge, a onda mi je sestra kazala da mi je paracetamol dat zbog glavobolje – priča Natalija. Sve što se dogodilo, nije potpuno protumačila, a sudeći po svemu, sagovornica je „zakoračila“ u smrt, bila pred tunelom koji vodi u „onaj svet“. Mnogi bi rekli da nije to ništa čudno, jer su o tome istraživali i pisali Melen-Tomas Benedikt i Majkl Njutn radeći eksperimente sa nekoliko stotina ljudi koji su doživeli gotovo identična iskustva.
„Ne plači, bićemo opet zajedno“
No, Natalija je kasnije shvatila da njena klinička smrt u beogradskoj bolnici i povratak u ovozemaljski život, ima veze sa tragičnom pogibijom njenog dečka Ivana tokom rata 1991. godine u Hrvatskoj. Pre raspada Jugoslavije bili su srećni u Zagrebu. Ivan je inače bio iz Rijeke, iz mešovitog braka, od oca Srbina i majke Hrvatice, a borio se na strani Hrvatske vojske. Kada je Ivan krenuo u rat, Natalija je izbegla u Beograd. On joj je govorio kako bi zbog svega napustio zemlju i otišao bilo gde sa njom, ali bi onda njegov mlađi brat i roditelji zbog toga imali probleme, pa se uputio na front. Natalija kaže da je osetila trenutak Ivanove pogibije.
-Imala sam viziju. Stajala sam ispred jednog staklenog zida u kraju u kom sam stanovala i odjednom se ambijent pretvorio u nešto nalik aerodromu, sa ogromnim holom i staklenom kupolom. Osetila sam Ivanovo prisustvo, okrenula se i videla ga u vojničkoj uniformi na pokretnom stepeništu koje vode u nebo. Spuštao je vojnu torbu, mahao mi i plakao. Na neki drugačiji način, čula sam da mi je rekao: „Nemoj da plačeš, jer bog kad razdvoji one koji se vole, on će ih jednog dana i spojiti“. To sa udaljenosti od stepeništa, ne bi mogla čuti, ali su mi te reči „zvonile“ u ušima. Inače, to mi je Ivan pre rata nekoliko puta kazao. U trenutku te vizije, poželela sam da krenem ka njemu, ali kao u snu, nisam imala snage ni da mrdnem nogu, akamoli da zakoračim. Kada je vizija nestala, obuzela me je tuga, pa sam otišla kući i plakala – priseća se Natalija.
Posle decenije naišla na grobara
Ivan je poginuo mesec dana po izbijanju rata, a nekoliko nedelja nakon njegove smrti, Natalija je iz Srbije otišla u Bosnu kako bi telefonirala. Čim je čula glas Ivanove majke, sve joj je bilo jasno.
-Iako sam i da tada osećala da moj Ivan više nije među živima, gurala sam glavu pod pesak, nisam mogla da prihvatim. Stoga sam tek posle godinu dana otišla na njegov grob. Pored krsta sam ostavila ružu i pismo – priča Natalija. Nakon decenije ponovo je otišla na groblje, ali groba nije bilo, što ju je uznemirilo, pa je zatražila pomoć od grobara.
Pismo pronađeno na grobu
-Rekli su mi da je premešten njegov grob, kada su mu i majku, koja je poginula, sahranili. Pokazali su mi gde počivaju i upitali: „Da li ste Vi bili Ivanova djevojka?“. Onda su mi rekli da je neko pronašao pismo, ni malo oštećeno, jer je bilo u najlonu, i pročitali na sahrani Ivanove majke i njegovog premeštanja u drugu grobnicu. Svi su plakali zbog pisma, koje su potom stavili na njegov sanduk. Čudno jeste, ali pismo nije oštećeno niti su ga vetrovi oduvali – priča Natalija. Pisala je Ivanu o njihovoj ljubavi, o njemu, o upoznavanju u Zagrebu, letovanju u Splitu. Iako je svega nekoliko puta bila na Ivanovom grobu, zbog udaljenosti, on je nju ćešće posećivao, u snovima.
„Sina ne zovi po meni“
-U jednom od najupečatljivijih snova moj voljeni je stajao na vratima i zvao da idem s njim. Poveo me je u podrum kuće i ljubio, a onda počeo da se mrtvački koči, a ja da se gušim. On mi je, takođe boreći se za dah, kazao: „Idi gore, ne možeš da ideš sa mnom, ali, kada dobiješ sina, nemoj ga nazvati po meni“. Posle jedanaest godina sam rodila dečaka i nisam mu dala ime Ivan. Moja ljubav mi je u tom snu zapravo poručila da ću jednog dana imati sina. Porodila sam se na Uskrs, a zanimljivo je da sam rođena na Božić. Godinu pre rata, dečko Ivan se posvetio religiji, odlazio i u pravoslavne i katoličke crkve, a ja sam počela da u Boga verujem vremenom, ali ne zbog tragedije, već zbog svetaca koje sam neretko sanjala – kaže Natalija.
Tajna vojničke torbe
Sagovornica je u kontaktu sa Ivanovim bratom, ali ga nikada nije pitala ono što ju je godinama tištilo, kakva je zapravo bila vojnička torba njenog dečka, ona koju je u viziji uočila na pokretnim stepenicama.
-Opisao je identičnu torbu. Uverena sam da je ta vizija bila Ivanov pozdrav sa mnom, ali i da njegova smrt nije kraj. Sve se negde nastavlja i vrti u krug. Tu su i znakovi koje dobijamo od pokojnika, kako bi nam dali doznanja da su tu, često prisutni u našim životima – završava Natalija D.
