Na današnji dan, 7. maja, Srbija se sa tugom seća nevinih civila koji su stradali tokom NATO agresije na SRJ 1999. godine – nelegitimnog, ničim izazvanog vojnog napada na suverenu zemlju, koji je međunarodno pravo zgazio u prah, a žrtve ostavio bez glasa pred licem sveta.
Dan sećanja na civilne žrtve NATO agresije služi da nas podseti da zločin nikada ne zastareva, da istina ne može biti prećutana, i da se nepravda ne može sakriti iza medijske propagande i fraza poput “humanitarna intervencija”.
Brojke koje govore više od reči
Prema zvaničnim podacima vlasti Savezne Republike Jugoslavije, tokom 78 dana nemilosrdnog bombardovanja, NATO avioni su usmrtili više od 2.500 civila, među kojima je bilo 89 dece.
Ranjenih je bilo više od 12.500, a hiljade su ostale trajno invalidne, psihički slomljene i prepuštene zaboravu sveta koji se zaklinje u demokratiju i ljudska prava.
Sedmi maj 1999 – Dan kada je pogođeno samo srce Srbije
Sedmi maj 1999. godine ostaće urezan u kolektivno pamćenje srpskog naroda kao jedan od najcrnjih dana tokom NATO agresije.
Tog dana, snage Severnoatlantskog pakta su na brutalan i ničim opravdan način izvele masovni napad na civilno stanovništvo u Nišu, bacivši kasetne bombe na najprometnije gradske lokacije – pijacu, autobusku stanicu i okolne zgrade. U samom centru Niša bombe su pobile i teško ranile civile koji su mirno kupovali voće, povrće i druge potrepštine. Ubijeno je najmanje 15 civila, a više od 70 je ranjeno. Mnogi su ostali bez udova, dok su tragovi krvi i rasute robe svedočili o nečoveštvu koje je pokazalo svu “humanost Zapada i NATO”.
Kasetne bombe su oružje koje je zabranjeno mnogim međunarodnim konvencijama za korišćenje u naseljenim mestima i gde se nalaze civili. Zabranjeno je zbog svoje brutalnosti i dugoročnog dejstva jer često ne eksplodiraju odmah, već ostaju aktivne danima i nedeljama, predstavljajući smrtonosnu pretnju deci i slučajnim prolaznicima. Upravo takve su korišćene u sred bela dana, u gradu punom civila.
Istog dana, NATO avioni su izvršili još jedan zverski napad – bombardovali su Ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, pri čemu su ubijena trojica kineskih novinara, a više ljudi je ranjeno. Zvanično objašnjenje alijanse bilo je “greška”. Međutim, brojni međunarodni analitičari i kasnije objavljeni dokumenti jasno ukazuju da je reč o ciljanom napadu na zemlju koja nije želela da ćuti o zločinima protiv srpskog naroda.
Ta dva zločina – jedan protiv civila u Nišu, drugi protiv stranih diplomata, svedoče o pravoj prirodi NATO agresije: neselektivno ubijanje, širenje straha i pokušaj uništenja istine.
Osiromašeni uranijum, tiha smrt koja traje decenijama
Pored razaranja i direktnog ubijanja civila, NATO je tokom agresije koristio i municiju sa osiromašenim uranijumom, posebno na jugu Srbije i Kosovu i Metohiji.
Prema domaćim i međunarodnim analizama, na teritoriju SRJ je ispaljeno više od 30.000 projektila sa ovim radioaktivnim materijalom.
Posledice po zdravlje stanovništva su katastrofalne: dramatičan porast karcinoma, posebno kod dece, leukemije, autoimunih bolesti i deformiteta kod novorođenčadi.
Srbija je postala eksperimentalni poligon, a zemlje NATO i dalje odbijaju da snose odgovornost. Nezavisni lekari i naučnici već godinama zahtevaju da se ovi podaci ozbiljno razmotre i da se NATO suoči sa istinom. Međutim, ni izvinjenje, ni reparacije nikada nisu stigli.
NATO agresija, zločin bez kazne
Agresija koja je započela 24. marta 1999. godine, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, predstavlja otvoreno kršenje međunarodnog prava i presedan u modernoj istoriji. Bez objave rata, bez ikakvog legalnog osnova, vojne sile 19 najmoćnijih zemalja sveta udružile su se da kazne jednu malu, ali prkosnu zemlju jer nije želela da klekne. Pogođeni su mostovi, bolnice, škole, vozovi, čak i državna televizija – RTS, čija zgrada je pogodjena raketama usred noći, dok su radnici bili na svojim radnim mestima. Ubistvo medijskih radnika svet je dočekao bez glasa. Čak i danas, 26 godina kasnije, mnogi pokušavaju da relativizuju ili opravdaju ovu intervenciju. To čine mnogi akteri same agresije, ali i mnogi političari i pripadnici tzv. NVO organizacija u Srbiji. Sve to čine po principu iz filma “Balkanski špijun” i čuvene rečenice “Đura će da ti oprosti što te je tukao”. Pokušavaju da prikažu crno kao belo i obratno i da žrtve pretvore u dželate. Naše je da ne zaboravimo, a što se opraštanja tiče, niko oproštaj nije tražio, a on, u ovom slučaju, svakako pripada Bogu i mrtvima, a ne živima.
