I u Beogradu i u Zagrebu, Mladenovcu i Duboni ista je krv pala, ista je tuga onih kojima nisu samo ubijena deca nego su ubijeni oni sami, ostali su živi, a ustvari nisu, mrtvi su odsad pa doveka, isti je rukopis zločina, isto ludilo u mislima zločinaca, isti užas u glavama svedoka i u čitavom društvu.
Isto je i iščitavanje i poimanje univerzalnih poruka tri zločina koji su iz temelja, maja prošle i decembra ove potresli dve države.
Iza toga već, međutim, nastaje tačka razdvajanja. Tačka posle koje sledi upotreba, odnosno zlouptoreba tragedije, upotreba ili zloupotreba prolivene krvi, tuđeg bola koji je teško i pojmiti.
I, otvoreno pitanje – gde je tu osećaj empatije, one osnovne, koji bi ljudsko biće trebalo da ima zapisanu u genetskom kodu, bolje reći gde je tu osećaj stida, sramote, ili je i bukvalno, u sekundarnoj „obradi“ događaja, u zavisnosti od potreba, sve dozvoljeno.
Tako su, samo koji dan posle zločina u „Ribnikaru“ teoretičari druge Srbije imali gotove odgovore šta se i zašto dogodilo.
„Ta društvena patologija i nasilnička atmosfera započeli su davno – planeri su bili Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković“, dok je „Slobodan Milošević bio izvršilac“, stoji u analizi jedne od ikona „druge Srbije“.
Drugi, pozivajući se na Čehova da „puška koja visi na zidu u prvom činu, opaliće u trećem“, pita – „i, zaista, šta će puška na zidu?“
„Ili, bilo drugde? Osim tamo gde država čuva puške u svrhu odbrane ustavnog poretka. Srpski zid punjen je tim čehovljevskim puškama i pištoljima već trideset godina. To se nije dogodilo, niti se moglo dogoditi slučajno. Neko je to ne samo dopustio, nego tako reći naredio“, doslovce, odmah po zločinu u „Ribnikaru“ zaključuje Teofil Pančić.
Dva dana po masovnim zločinima u Srbiji, Dubravka Stojanović ovako opisuje srpsko društvo na portalu Nova.rs:
„Mi smo kuća obešenog u kojoj se o konopcu ćuti. Dakle, ovde nikada nije došlo do ozbiljne debate o ratovima i zločinima 90-ih. O tome zašto je do tih ratova došlo, kolika je čija odgovornost, kako smo uspeli da ratujemo čitiri puta tokom devedesetih. Ne govori se ni o tome kako smo stigli do potpune dehumanizacije koja je neophodna da bi na sve te zločine društvo bilo toliko indiferentno, bez ikakvog saosećanja sa žrtvama. Ratovi su doveli do sankcija, a sankcije do spoja države i kriminala koje je gotovo nemoguće raskinuti“.
„Stiglo je na naplatu doba u kojem se izdašno pumpana agresija prema spolja, sada okreće unutra“. „Genocid i zločin nema gde da se vrati nego sopstvenoj kući“, objašnjavali su, razjašnjavali, drugosrbijanski analitičari u danima posle zločina.
Neki su došli do zaključka da je ubistvo dece u „Ribnikaru“ učinak toga što nam je „škola autoritarna i agresivna, gde se iz istorije i drugih nacionalnih predmeta“ seje zlo i mržnja prema drugima.
Nedugo iza zločina u Beogradu, Mladenovcu i Duboni, održan je protest „Srbija protiv nasilja“ koji su inicirale pojedine opozicione stranke. Zatražena je „smena rukovodstva REM-a, gašenje štampanih medija koji krše novinarski kodeks, oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama „Pink“ i „Hepi“ koje „promovišu nasilje“, ukidanje rijaliti programa, smena rukovodstva RTS-a zbog programa koji promovišu agresiju i nasilje, sednica Skupštine Srbije“…
Rok za ispunjenje zahteva bio je par dana, u protivnom – „Srbija će stati“.
„Ovde smo jer ne možemo više da čekamo. Predugo smo čekali, ćutali, okretali glavu na drugu stranu, očekivali da će neko drugi rešavati probleme. U toj atmosferi zlo je raslo, a tragedija nas je udarila u lice na najgori način“, čulo se na jednom od skupova.
Ubrzo po zločinu u naselju Prečko u Zagrebu kada je devetnaestogodišnjak nožem ubio sedmogodišnje dete i još petoro dece i odraslih ranio, majka ubice ispričala je šta se u stvari desilo:
„Jutros ga je tata odveo u dnevnu bolnicu u devet sati, krenuo je ponovo na te dnevne bolnice. Bio je na psihijatriji par puta. Pre mesec i po je mene i majku zatvorio u stanu, uzeo nam je mobilne, ključeve i ponovo završio na Jankomiru. Doktor ga je hladnokrvno pustio napolje da mi brinemo o njemu. Noćima smo spavali u strahu, napravili smo sve što smo mogli da se to dete spasi. On je očito napustio dnevnu bolnicu i uzeo nož i napravio to što je napravio. Ne znam zašto je to napravio, on je u tu školu išao pre pet godina. Ne znam koji je razlog. Čula sam da je i sebe izbo”.
Koji minut posle zločina, jedan od roditelja čije dete ide u školu u Prečkom, unezveren, očajan, tražeći svoje dete bez informacije da li je živo, ranjeno, novinarima je rekao da bi „čitavu državu digao u vazduh“, toliko je ljut.
„Svi su pričali da je država sigurna, pa, kakva je ovo država. U Beogradu je bio napad, Hrvatska ništa nije uradila“ rekao je ovaj roditelj.
Hrvatski ministar policije posle zločina u Prečkom saopštio je da je napadač „ranije evidnetiran zbog psihičkih smetnji, a pre godinu dana i zbog pokušaja samobustva“, te je „teško reći da je mentalno uravnotežen“.
Zašto se, ako je već bio u takvom stanju, kretao gradom umesto da bude u odgovorajućoj ustanovi, pitanje za sada još nije postavljeno.
Dečji psihijatar, prof. Katarina Dodig Ćurković, u razgovoru za Novi list, rekla je „kako smo se samozavaravali verujući da se ovakve stvari kod nas ne mogu dogoditi.
“Radim ovo 25 godina i dođe mi da kažem ekipi koja govori kako su to izolirani slučajevi – da konačno upitaju ljude u sustavu, u socijali, policiji, zdravstvu i drugdje, s čim se mi nosimo i koje su naše mogućnosti da išta djelujemo”, naglasila je.
Posle zločina u Prečkom glumac Enis Bešlagić u poruci na Instagramu konstatovao je da „30 godina mnogi roditelji „hrane“ decu zlom tako što promovišu podele, šovinizam, mržnju, nasilje i ratove.
„Na televiziji, stadionima, ulici, igrama, društvenim mrežama… Sve nam se sada vraća kao bumerang i samo licemjerno izbjegavamo odgovornost nadajući se da sljedeća žrtva nećeš biti baš ti ili netko tvoj“ – poručio je Bešlagić.
I na jednoj i na drugoj strani poruke do neke tačke slične, od neke – i nisu. Ako su protesti u Beogradu i širom Srbije povodom zločina u „Ribnikaru“, Mladenovcu i Duboni bili demokratski odgovor „slobodnog dela Srbije“ na nečinjenje vlasti, ako je državi ovde odmah presuđeno, začudo, zašto takvih protesta nema u Hrvatskoj, ni u najavi?
Zar je srpska država 100 posto kriva, a hrvatska 100 posto nevina u zločinima koji su potresli region?
Ako ništa drugo, kako je mladić koji je bio na psihijatriji, pokušao samoubistvo, maltretirao najbliže, tek tako išetao iz dnevne bolnice? Gde je reakcija institucija sistema na činjenice koje je izneo hrvatski ministar policije?
Zašto u Hrvatskoj NVO sektor ne učestvuje tako aktivno u društvenom buntu povodom istih zločina, tamo krv, ovde krv, tamo tuga, ovde tuga, ovde neodgovornost sistema, a tamo…
„Među reakcijama na prošlonedeljni masakr u beogradskoj Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” među najodvratnije spadaju one koje mrtve dečije glave “fakturišu” Srbiji kao zaslužen račun za njenu krivicu u ratnom raspadu Jugoslavije tokom poslednje decenije 20. veka te za zločine koji su te ratove pratili. Sa moralne i ljudske strane, to je besprizorno, ali politički i sociološki gledano, to je interesantan simptom. Tako reaguju ljudi koji su toliko ubeđeni u istinitost i pravovernost vlastite simplifikovane slike ratova koji su pratili raspad Jugoslavije, da im to blokira i najelementarniju čovečnost i empatiju“, zapisao je 8. maja prošle godine Muharem Bazdulj.
Odgovori na sva ostala pitanja nekako se nude sami od sebe. Jer, glupo bi bilo zaključiti da je „Srbija protiv nasilja“, a Hrvatska za nasilje.
Ako je isti zločin, ista krv i ista tuga, zašto samo „Srbija mora stati“?
