Novembra 2020. godine, Udruženje hrvatskih dobrovoljaca domovinskog rata prenelo je hrvatskoj javnosti „tužnu vest“ da je njihov zapovednik Tomislav Merčep preminuo u 69. godini života.
Četiri godine ranije, ovaj „veliki Hrvat“ osuđen je u Zagrebu na pet i po godina zatvora zato što kao „zapovednik jedinice poznate kao „merčepovci“ nije sprečio zločine nad srpskim civilima“.
Optužnicom protiv Merčepa bila su obuhvaćena 52 hapšenja i 43 ubistva na području Zagreba, Pakračke poljane i Kutine, tri nestale osobe i šest koje su preživele mučenja. Merčepu ja na početku suđenja na teret stavljeno da je „naredio ubistva“, kasnije je optužnica ublažena, okrivljen je tek što „pripadnike svoje jedinice nije sprečio da počine zločine“.
Posle presude, osuđeni ubica, gospodar života i smrti Srba u Hrvatskoj 90-ih godina prošlog veka, „robijao“ je po hrvatskim banjama, imao povlašćeni tretman po letovalištima, brčako se u bazenima, imao maserke, posećivali su ga prijatelji.
Ovih dana navršavaju se 33 godine od kako su u noći između 7. i 8. decembra 1991. godine pripadnici specijalne jedinice MUP-a Hrvatske kojom je komandovao gore pomenuti Tomislav Merčep, u Zagrebu, u Ulici Poljanička broj 22 na Trešnjevici i nekoliko sati kasnije na Sljemenu, svirepo ubili poznatog zagrebačkog mesara Mihajla Zeca (38), njegovu suprugu Mariju (36) i ćerku Aleksandru (12).
Neposredno pre ubistva, na adresu mesara stiglo je upozorenje, pretnja, da do „24. prosinca napusti Hrvatsku, a da od 25. njegov život neće vredeti ništa“. Ubice nisu imali ni živaca ni strpljenja da čekaju 25. prosinac, ubili su ga 18 dana pre isteka ultimatuma.
Te noći, kako je zabeležila zagrebačka štampa, bilo je hladno, padala je susnežica, pred ponoć, na vrata dobrostojeće, poznate porodice, navodno po naredbi Merčepovog zapovednika Mira Bajramovića, zakucali su hrvatski specijalci iz jedinice „Jesenje kiše“ – Siniša Rimac (18), Munib Suljagić (32), Igor Mikola (20), Nebojša Hodak (25) i Mikolina supruga Snježana Živanović (20), svi iz jedinice Tomislava Merčepa. Snježana je bila u drugom stanju.
U kući su sem Mihajla, Marije i Aleksandre bili i njihovi sin i ćerka Dušan (10) i Gordana (7), srećom, deca su spavala u drugoj sobi.
Bez naloga i dozvole, „specijalci“ su upali u kuću, pokupili dragocenosti, sa plenom krenuli prema kombiju. Za njima je pošao i Mihajlo, da raspravi zašto je opljačkan. Jedan od specijalaca, navodno Siniša Rimac, potegao je u tom trenutku pištolj i ispalio više metaka u Mihajla koji je mrtav pao pored kombija.
U dvorište su, čuvši pucnjavu, istrčale Marija i Aleksandra, specijalci su za to vreme pokušavali da okrenu kombi i da pobegnu. Iz vozila je izašao Munib Suljić, uhvatio nesrećnu ženu i devojčicu, ubacio ih u kombi pa su krenuli prema Sljemenu.
Kada je sedam dana kasnije zagrebačka policija na smetlištu na Sljemenu, blizu izletišta „Adolfovac“ našla tela majke i ćerke, Marija je imala šest rana od metaka, tri prostrelne na glavi i povez preko očiju. Telo mrtve devojčice bilo je oslonjeno na glavu majke, Aleksandra je na desnom obrazu imala dve rane, još tri iznad desnog uha.
Tokom istrage, jedan od ubica, istražiteljima je, bez trunke samilosti i griže savesti ispričao da su poslednje reči devojčice, pre nego što su pucali u nju bile: „Ubili ste mi tatu, nemojte mi ubiti i mamu!“
Prilikom obdukcije, na telu Mihajla Zeca, u predelu glave i grudnog koša, konstatovano je više prostrelnih rana. Zaključak obducenata bio je da je u telo nesrećnog čoveka nekoliko hitaca ispaljeno dok je ležao na zemlji.
Par dana kasnije, pošto je jedan od komšija porodice Zec video i zabeležio oznake kombija, registrovanog u PU u Gospiću, klupko je počelo da se odmotava. Petoro specijalaca ubica pohapšeni su u dvorištu sedišta MUP-a u Vukovarskoj ulici u Zagrebu.
Osumnjičeni Suljić, Mikola, Hodak, Rimac i Snježana Živanović ubrzo su progovorili, priznali zločin, počeli da optužuju jedni druge. Pokazali su i mesto na kome su zakopali u smeće Mariju i Aleksandru. Tokom prvih saslušanja, neki od uhapšenih ispričali su da je Mihajla ubio Siniša Rimac, a Mariju i Aleksandru Munib Suljić. Nađeno je i oružje kojim su ubistva počinjena.
Posle se, međutim, ispostavilo da su specijalci koji su ubili troje članova porodice Zec izjave dali „bez advokata“, pa njihovi iskazi iz proceduralnih razloga nisu mogli biti korišćeni u daljem postupku. Svih petoro su na procesu pred Okružnim sudom u Zagrebu 1992. godine oslobođeni, odnosno – proglašeni nevinima. Drugim rečima za ubistvo dvoje supružnika i njihove 12 godina stare ćerke u Hrvatskoj niko nije direktno odgovarao.
Sinu i ćerki Mihajla i Marije, Dušanu i Gordani Zec, država Hrvatska 2004. godine isplatila je 1,5 miliona kuna (oko 200.000 evra) na ime odštete za ubijene oca, majku i sestru.
Suljić, Mikola i Rimac osuđeni su 14 godina kasnije, Suljić na deset godina, Rimac na osam i Mikola kao pomagač na pet, ali zbog ubistva jednog čoveka i nezakonitih hapšenja srpskih civila u Pakračkoj poljani.
Nekoliko godina kasnije, odlukom tadašnjeg hrvatskog predsednika, Rimac je pomilovan i pušten na slobodu jer je u zatvoru „imao dobro vladanje“.
