Pionir ženskog lekarskog poziva u Srbiji, prva dama sa tom titulom na slovenskom jugu, te neumorni borac za ravnopravnost žena i beskrajno požrtvovani humanitarni radnik, Draga Ljočić (1855 – 1926), kao i većinu znamenitih naših žena, u stopu je pratila tragična sudbina.
Pošto ova nesvakidašnja žena nikada nije dobila dozvolu da radi u bolnici, jer je žena, sama je osnovala privatnu klinuku, a do tada je u konzervativnom društvu morala da pređe mnoge prepreke. Jedna od njih je bila i naknadno polaganje posebnog ispita pred našim lekarima u Beogradu, iako je neposredno pre toga stekla diplome u Cirihu i Ženevu, kao i specijalizaciju očnih bolesti.
Uz sve nedaće, Draga Ljočić je bila veoma požrtvovana u ratovima, a preživela je i porodičnu tragediju – hapšenje muža, novinara Aranđela Rašu Miloševića i jednog od osnivača Srpske radikalne stranke, inače protivnikom političkog režima. Samo osam dana pošto se rodila prva ćerka, zbog učešća u neuspeloj Timočkoj buni, izabranika su joj prvo osudili na smrt, a zatim pomilovali i poslali u Beogradsku tvrđavu na izdržavanje desetogodišnje robije. Sama sa bebom i opterećena brigom o mužu, obavezom da se stara i o njegovim iznemoglim roditeljima i potrebom da se bavi lekarskom praksom, kako bi materijalno pokrila sve te zahteve.
Ova neverovatna žena rođene je u Šapcu, odakle su je roditelji, kao nadareno dete, posle gimnazije, na dalje školovanje poslali u Beograd, a zatim u Cirih. Studije medicine upisala je 1872, ali ih pri kraju prekinula, kako bi kao lekarski pomoćnik učestvovala u srpsko – turskom ratu 1876. godine. Po završetku boja Draga Ljočić okončava studije i vraća se u domovinu kao doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti. Ali, pošto tadašnja Srbija još nije bila spremna da prihvati ženu lekara, bila je omalovažavana, nisu je primili u bolnicu, zbog čega se posvetila privatnoj praksi. Tek 1880. su je angažovali u Državnoj bolnici u Beogradu, da bi pet godina kasnije, u vreme srpsko-bugarskog rata, bila jedini lekar u toj ustanovi. Vlasti koje su do tada osporavali njenu stručnost samo zato što je žena, u potpunosti su se oslanjali na nju, jer su svi bolnički lekari bili u ratnoj službi. Kao lekar u sanitetskoj službi, osim učešća u oba balkanska rata, u Prvom svetkom ratu sa srpskom vojskom doživela je sve strahote prelaska Albanije. Porazom na Slivnici stvari su se promenile. Osuđeni radikali su pušteni na slobodu. Prvog januara 1886. muž joj je došao kući, da bi krajem te godine podelili radost zbog dolaska na svet ćerke Radmile. I ona će studije medicine završiti takođe u Cirihu i od 1911. raditi u Opštoj državnoj bolnici. Zbog srspko – turskog rata, Draga je privremeno napustila studije u Cirihu, iz želje da u krvavim sukobima pomaže vojnicima ranjenicima, a potom se vratila u Švajcarsku i nastavila gde je stala. Visoko obrazovanje stekla su i njena dva brata. Đura se prvo školovao u Vojnoj akademiji, a zatim u Parizu i Cirihu, gde je stekao diplomu inženjera. Bio je jednomišljenik sa Svetozarom Markovićem i urednik „Radenika“. Drugi brat, Svetozar, završio je Vojnu akademiju i sa činom inžinjerijskog pukovnika bio i profesor te akademije, a pored toga je pisao i udžbenike. Sa diplomom doktora celokupne medicine Draga se uselila kod brata Đure, u Jevremovoj 6 u Beogradu, gde je i obavljala privatnu lekarsku praksu. Kada je reč o molbi za dozvolu da radi u struci, koju je morala da dobije od Ministarstva unutrašnjih dela, zanimljivo je podsetiti da je tadašnji ministar nameravao da je odbije, bez obzira što je te godine u Srbiji bilo samo 79 lekara, uglavnom stranaca. Intervenisao je načelnik saniteta dr Vladan Đorđević i ministar je popustio. Kasnije, sredinom 1882. novi ministar unutrašnjih dela, Milutin Garašanin, postavio ju je za lekarskog pomoćnika u Opštoj državnoj bolnici, najvećem tadašnjem lečilištu u Srbiji. Krajem 1886. ministar Garašanin je unapredio u lekara sekundanta, ali i dalje bez izjednačavanja u pravima sa kolegama. Povređena i ovom nepravdom i diskriminacijom, u maju 1889. odlučno se obratila ministru, tražeći ravnopravnost s muškarcima u službi. Umesto odgovara bila je – otpuštena! Zaposlila se u Upravi monopola kao honorarni lekar. Zajedno sa Sarom Karamarković 1904. osnovala je „Materinsko udruženje“, ustanovu koja je imala zadatak da smanji smrtnost odojčadi i zbrine napuštenu i na ulici ostavljenu decu. Zahvaljujući njihovom angažovanju, to udruženje je ubrzo dobilo zgradu u Studentskoj ulici, u kojoj je otvoren „Dom za nahočad“.
Pet godina je bila predsednica ovog humanog udruženja i lekar dobrovoljac u Domu sve dok je imala snage. Bez ikakvog honorara lečila je i učenice Radničke škole koja je postojala pri beogradskom Ženskom udruženju. Za novac je radila jedino u Fabrici duvana i šibica u kojoj je provela više od tri decenije, a gde su je zaposleni nazivali „majkom“. Kasnije je bila i prvi predsednik Društva beogradskih žena lekara, koje je osnovano 1920. Kao znalac stranih jezika revnosno je pratila dostignuća u evropskoj medicini, a bavila se i prevođenjem s ruskog jezika. Kada su počeli balkanski ratovi, imala je već 57 godina i bila lošijeg zdravlja, ali je neštedeći sebe od 1912 do 1913. danonoćno radila u ambulanti za građanstvo i sirotinju, kao i u bolnici beogradskog dobrotvora Nikole Spasića. Za to vreme njena ćerka Radmila bila je lekar na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice. Kada je buknuo Prvi svetski rat, 1914, posle okupacije Beograda sa porodicom se povukla u Niš i sa ćerkama radila u tamošnjoj bolnici. Pošto su neprijatelji napredovali, porodica se podelila, Raša u 64 – oj godini starosti i ćerka Radmila prelaze preko Albanije, idu na Krf, pa na Solunski front, da svako u svom domenu nastavi bitku za Srbiju. Draga u 60 – oj sa mlađe tri ćerke, koje je takođe rodila sa Rašom, iz Niša vozom odlazi u Solun, pa Atinu, potom u Rim i Nicu, odakle su stigle u Lozanu, gde je sve vreme rata organizovala slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima. U domovinu se vratila 1919. i te godine doživela pravu satisfakciju. Dobila je zvanje „pravog“ lekara i time otvorila put budućim koleginicama. Krajem 1924. ostvarila je i pravo na penziju, kao lekar Uprave monopola. Umrla je 5. novembra 1926. u svojoj kući na Topčideru i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.
Siromaštvo studentskih dana
Studentski život Drage Ljočioć u Cirihu obilovao je neprekidnom borbom sa novčanom oskudicom. Školovanje i život bili su skupi, a jedino se mogla pouzdati u braću Đuru i Svetozara. Na sreću, od 1874. godine koristila je i stipendiju od 4četrdeset dinara mesečno iz Fonda koji je trgovac Jevrem Panić ostavio dobrim šabačkim đacima i studentima.
Zabrane i od strane evropskih profesora
Dr Dušan Stojimirović u svojoj knjizi „Kazivanja” svedoči da ni profesori u zapadnoj Evropi nisu podnosili studentkinje, pa je tako 1893. i tada najpoznatiji specijalista interne medicine, profesor Notnagel, zatražio je da devojke izađu sa predavanja. Pošto nisu pristaleda napuste dvoranu, on je domonstrativno izašao i poslao decenta da održi predavanje. Kako one nisu pristajale da izađu, došlo je do nereda, studenti su povikali: napolje, napolje! Onda su izašle, a profesor Notnagel se vratio i nastavio da predaje, izjavljujući da ženama nije mesto na medicini.
Jevrejke najbrojnije žene na fakultetu
Istorija medicine potvrđuje da su se u svetu tek krajem šeste decenije XIX veka, žene mogle da se upišu na studije ove nauke. Prvi im je to omogućio Medicinski fakultet u Cirihu, koji je ubrzo po nacionalnom sastavu postao međunarodna visokoškolska ustanova. U tom gradu, studirale su žene iz cele Evrope, ali i po koja iz Amerike i Australije, a po broju upisa prednjačile su žene iz Rusije, i to Jevrejke. Prva je taj fakultet završila Švajcarkinja Morgan 1863, a samo deceniju i po kasnije i naša Draga Ljočić.
