Na današnji dan, 17. maja 1395. godine, poginuo je jedan od najslavnijih junaka srpske istorije i narodne epike Marko Kraljević.
Iako istorija beleži da je bio osmanski vazal, narod ga je još za života zavoleo, a posle smrti pretvorio u mitskog zaštitnika pravde i vere, junaka većeg od života.
Njegova smrt u bici na Rovinama nije samo istorijski trenutak, već i simbol epohe u kojoj su odanost veri i narodu bili važniji od političke pragmatike.
U vreme kada se srpska vlastela kolebala između preživljavanja i otpora, Marko je, prema svedočenju savremenika, izabrao časnu smrt, rekavši pred bitku: “Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.”
Ko je bio Marko Kraljević?
Marko Mrnjavčević, sin kralja Vukašina, rođen je oko 1335. godine. Njegova porodica poticala je iz Humskog kraja (današnja Hercegovina), a njegov otac bio je jedan od najmoćnijih ljudi u doba cara Uroša. Nakon poraza srpskih snaga na reci Marici 1371. godine, kada je poginuo i njegov otac, Marko je nasledio titulu kralja, ali ne i stvarnu moć.
U narednim decenijama, Marko je vladao malim delom zapadne Makedonije, pod stalnim pritiskom Osmanlija. Bio je formalno njihov vazal, učestvovao je u nekim vojnim pohodima pod sultanovom komandom, ali nikada nije napustio pravoslavnu veru, niti se odricao svog porekla i naroda.
Smrt u bici na Rovinama
Bitka kod Rovina, u današnjoj Rumuniji, vođena je između snaga osmanskog sultana Bajazita I i vlaškog vojvode Mirče Starog. Marko Kraljević je, kao osmanski vazal, bio primoran da učestvuje na strani sultana. Ipak, njegova molitva uoči bitke,da Bog pomogne hrišćanima i da on prvi pogine, otkriva njegovu unutrašnju dilemu i veru.
Marko je, prema svim relevantnim izvorima, poginuo u toj bici. Njegov saborac i takođe vazal, srpski velikaš Konstantin Dragaš, takođe je pao toga dana. Ipak, smrt Marka Kraljevića nije označila njegov kraj, već početak legende.
Zašto ga je narod voleo još za života?
Za razliku od mnogih drugih velikaša toga doba, Marko nije ostao upamćen po pohlepi, surovosti ili dvostrukim igrama. Živeo je skromno, često u senci moćnijih suseda, ali je bio poznat po svojoj hrabrosti, pravdoljubivosti i, što je posebno važno, nikada nije razmišlajo da napusti pravoslavnu veru.
U vremenima kada su mnogi velikaši razmatrali prelazak u rimokatoličanstvo radi zapadnih savezništava ili se otvoreno priklanjali Turcima, Marko je u narodu doživljavan kao poslednji koji nije izneverio ni veru ni narod. Upravo to je temelj njegovog narodnog kultnog statusa. Njegovo ponašanje u privatnom životu, navodna bliskost sa običnim svetom, milosrđe i spremnost da stane na stranu slabijih su razlozi zbog kojih su ga ljudi voleli još za života.
Marko Kraljević u narodnoj epici
Ubrzo nakon njegove smrti, Marko Kraljević je počeo da živi novim životom, u pesmi, predanju i mašti naroda. Od vođe male oblasti u zapadnoj Makedoniji, pretvoren je u nadljudskog junaka koji čupa drveće iz korena, hoda po oblacima i bori se sa Turcima, zmajevima, vilama i nepravdom.
Foto Čajničko četvorojevanđelje strana 92b, kraj XIV ili početak XV stoleća
On u narodnim pesmama nikada nije neprijatelj hrišćanstva, niti saveznik zla. Naprotiv, često dolazi u sukob i sa samim sultanom, u borbi za istinu i pravdu. Njegova simbolična moć je upravo u tome. Marko je idealizovan ne kao ratnik koji uvek pobeđuje, već kao borac koji se neprestano suprotstavlja, čak i jačem od sebe, u ime slabijih.
Pesme o Marku bile su najpopularnije u srpskom narodu. Njegov lik je u srpskom narodnom pesništvu ostao najčistiji izraz narodnog pojma pravde, poštenja i hrabrosti.
Zašto je baš on izabran da živi “dok je vijeka i svijeta”
U svetu u kome su istina i legenda često isprepletane, retko koji junak je imao tako ubedljiv razlog da pređe u besmrtnike. Marko nije idealizovan zato što je uvek pobeđivao, već zato što nikada nije prestajao da se bori. U njegovoj ličnosti spojile su se dve ličnosti, hrišćanski svetac bez oreola i narodni junak.
Za razliku od drugih velikaša tog vremena, Marko je simbolično “bio sa narodom”, a ne iznad njega. I to je ono što ga je već za života uzdiglo do statusa koji nijedna kruna ne može dati, statusa besmrtnika.
