Čuvena američka književnica, novinarka i aktivista Dajana Džonston objavila je članak u “Consortium News” članak oprotestima u Srbiji.
“Consortium News” je nezavisni istraživački i analitički medij koji se fokusira na dubinske političke teme, često sa kritičkim pristupom prema zvaničnim narativima i mainstream medijima. Pokrenuo ga je Robert Parry, čuveni američki novinar poznat po svom radu na otkrivanju afere Irangate tokom 1980-ih.
“Consortium News” nije povezan sa velikim korporativnim medijima ili državnim institucijama, što mu omogućava da objavljuje kritičke i nekonvencionalne analize. Fokusiraju se na dublju analizu američke i svetske politike, često istražujući teme kao što su tajne službe, spoljna politika SAD, ratovi, propagande i korupcija. “Consortium News” često preispituje zvanične izjave vlada i medija, nudeći alternativne perspektive. Cilja čitaoce zainteresovane za dublje, nekomercijalne i često alternativne informacije o globalnim političkim pitanjima. “Consortium News” važi za jedan od retkih izvora koji se ne plaše da kritikuju i zvanične narative velikih sila.
Njen članak prenosimo u celosti i bez izmena:
Srbija je mala zemlja koja je nekada bila miljenik zapadnih savezničkih sila poput Francuske i Britanije zbog svog herojskog otpora austrougarskoj i nemačkoj invaziji u dva svetska rata.
Toliko su je voleli da su prilikom prekrajanja evropskih granica u Versaju 1918. godine proširili Srbiju u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je kasnije postala Jugoslavija.
Neki srpski lideri tog vremena smatrali su da je to previše, ali su tadašnji hrvatski i slovenački lideri bili zadovoljni što napuštaju Austro-Ugarsku i pridružuju se pobedničkoj strani.
Sve se to naglo promenilo 1990-ih. Nemačka se ponovo ujedinila i počela da napušta svoju skromnu spoljnu politiku iz perioda nakon Drugog svetskog rata. Uz nemačku podršku i ohrabrenje, jugoslovenske republike Slovenija i Hrvatska proglasile su nezavisnost, s namerom da se pridruže klubu bogatih: Evropskoj uniji.
Ova promena omogućila je dve najbogatije jugoslovenske republike da prestanu da uplaćuju sredstva za razvoj siromašnijih regiona kao što je Kosovo i da počnu da primaju razvojna sredstva od EU. Dugovna kriza iz 1970-ih je već bila narušila odnose među republikama.
Međutim, prema secesionistima, njihova jedina motivacija bila je da pobegnu od „srpskog nacionalizma“. Veliki zagovornik ovog tumačenja bio je pokojni Oto fon Habsburg, uticajni član Evropskog parlamenta. Kao naslednik prestola Austro-Ugarskog carstva, koje je demontirano kao posledica Prvog svetskog rata, on je prirodno gajio ličnu zamerku prema Srbiji.
Kako je raspad Jugoslavije postajao sve haotičniji i nasilniji, zapadni mediji i vlade su sa oduševljenjem ponavljali habzburšku liniju, ne pod tim imenom, već kao odbranu zapadnih vrednosti i samoopredeljenja.
Zapadni mediji su svalili svu krivicu za sve na Srbe, prizivajući neizbežnu analogiju sa Hitlerom kako bi opisali opsednutog srpskog lidera, Slobodana Miloševića, kao „diktatora“ i kako bi njegovo neuspešno nastojanje da sačuva Jugoslaviju uporedili sa velikim nacističkim osvajanjima ostatka Evrope.
„Herojska mala Srbija“ pretvorena je u izopštenika zapadnog sveta.
Nacija u neizvesnosti
Konkretan rezultat NATO bombardovanja Srbije 1999. godine bio je da se „odbrambeni“ savez pretvori u agresivnu silu; da se istorijska srpska pokrajina Kosovo preda naoružanim etničkim Albancima; i da se izgradi ogromna američka vojna baza u pokrajini.
Ali NATO zemlje su tvrdile da je zavera sugerisati da su to bili ciljevi NATO bombardovanja. Ne, zvanična svrha bila je „pravo na intervenciju“ na osnovu ljudskih prava, da se „spasu Kosovari“ od „genocida“ koji nikada nije bio stvarna mogućnost. To je ono što se na Zapadu ponavlja, iznova i iznova.
NATOlend i „zapadne vrednosti“ više ne dominiraju — bar ne u potpunosti — celim svetom. Ali Srbija je smeštena, geografski i psihološki, na Zapadu.
Srbija je bila deo Jugoslavije, nezavisne, nesvrstane socijalističke zemlje, koja nije pripadala sovjetskom bloku. Ali Srbi imaju istorijsko prijateljstvo s Rusijom, kao pravoslavni hrišćani, koje datira još iz borbe Srbije za oslobođenje od Otomanskog carstva. Srbi su zapravo rastrzani između, ili vezani za, i Istok i Zapad.
Nalaze se u savršenoj poziciji da budu prijatelji sa svima, što trenutna vlada u Beogradu pod predsednikom Aleksandrom Vučićem pokušava da učini.
Svojom istorijom i prirodnim sklonostima, Srbija bi trebalo da bude most između Istoka i Zapada.
Vučić je izabran za predsednika Srbije 2017. godine i on i njegova Srpska napredna stranka od tada su osvojili više izbora velikim većinama. Njegove politike ekonomskog razvoja poboljšale su tešku situaciju.
Nakon što su zapadne kompanije preuzele srpske industrije samo da bi ih zatvorile, Vučić je pozdravio kineske investicije koje oživljavaju srpsku industrijsku proizvodnju i rudarstvo. Stopa ekonomskog rasta ubrzala se na udobnih 3,9 procenata u 2024. godini. Visoko obrazovanje za studente koji polože prijemne ispite je besplatno, a srpski univerziteti uživaju visoke međunarodne ocene.
Za razliku od svojih suseda, Srbi ostaju u svojoj domovini, dok drugi odlaze. (Bosna i Hercegovina je izgubila polovinu svog stanovništva usled emigracije, relativno prosperitetna Crna Gora 24,4 procenta, Severna Makedonija 31,6 procenata, dok je Srbija izgubila samo 7 procenata, što ukazuje da su životne perspektive tamo relativno obećavajuće.)
Odnosi Srbije s Kinom dugo su prijateljski i profitabilni. Vučićeva spoljna politika pokušava da održi ravnotežu između Istoka i Zapada, ali porast neprijateljstva između EU i Rusije to otežava.
Međutim, isti zapadni suprematisti koji su uništili prirodnu funkciju „mosta“ Ukrajine insistiranjem na njenoj „NATO sudbini“, rade na potkopavanju svih potencijalnih mostova ka Rusiji — daleke Gruzije, Moldavije i obližnje Srbije.
Kao kandidat za pristupanje Evropskoj uniji, Srbija je pod stalnim nadzorom da bi se utvrdilo da li se prilagođava standardima EU, ekonomskim i političkim. Da bi zadovoljio Brisel, Vučić je isporučio oružje Ukrajini, ali odbija da uvede sankcije Rusiji, koja Srbiji obezbeđuje gas.
Odbacio je zahteve EU da prizna nezavisnost Kosova, što svaki srpski lider mora da učini kako bi ostao na vlasti makar do sutra. Ali njegovi domaći kritičari smatraju da nije dovoljno čvrst.
Vučić je prkosio pretnjama EU tako što je leteo u Moskvu da prisustvuje ceremonijama 9. maja povodom obeležavanja 80. godišnjice poraza nacističke Nemačke u njenom osvajačkom ratu. U suprotnom, kod kuće bi bio žestoko osuđivan zbog robovanja EU. Umesto toga, njegovi protivnici mogu da viču „Putinov marioneta“.
Politika nesvrstanosti Josipa Broza Tita bila je veliki uspeh i Vučić izgleda da pokušava da oponaša pristup bivšeg jugoslovenskog lidera. Ali njegov čin balansiranja izlaže ga kritikama sa obe strane.
Protesti protiv… bilo čega
Neobično, Srbija je mesecima potresana masovnim studentskim protestima i blokadama, ne zbog spoljne politike niti konkretnih vladinih mera, već pre svega kao odgovor na tragične događaje bez očiglednog političkog značaja.
U Beogradu, 3. maja 2023. godine, trinaestogodišnji dečak naoružan pištoljima i Molotovljevim koktelima napao je svoju školu, ubivši osam učenika i čuvara. Maloletni napadač je na kraju poslat u psihijatrijsku bolnicu, a roditelji su optuženi.
Uveče narednog dana, dvadesetogodišnji muškarac je vozio kroz dva sela u centralnoj Srbiji i pucao iz automatske puške, ubivši devet osoba i ranivši još 12. Pokušao je da pobegne, ali je uhvaćen i na kraju osuđen na 20 godina zatvora.
To je bio šok u zemlji u kojoj je posedovanje oružja uobičajeno, ali su pucnjave retke. Velike protestne demonstracije održavane su u većim gradovima tokom više meseci. Opozicioni lideri su stvorili protestni pokret „Srbija protiv nasilja“ koji je okrivio Vučića za stvaranje „atmosfere“ odgovorne za ubistva.
To je svakako preuveličavanje. U stvarnosti, policijska represija u Srbiji je relativno blaga, a Vučić teško da može biti kriv za opštu atmosferu nasilja koja danas vlada u svetu. Bivša premijerka Ana Brnabić takođe je rizikovala preterivanje tvrdeći da proteste „podgrevaju strane obaveštajne službe.“
Kandidati pokreta „Srbija protiv nasilja“ osvojili su 24 procenta glasova na parlamentarnim izborima 17. decembra 2023, što je tačno polovina od 48 procenata koje je osvojila koalicija koju podržava Vučić.
U februaru 2024. godine, delegacija koju su predvodili Marinika Tepić iz „Srbije protiv nasilja“ i Radomir Lazović iz „Zeleno-levog fronta Srbije“ otputovala je u Strazbur da se požali Evropskom parlamentu da su izbori pokradeni.
Evropski parlament, koji uživa minimalnu zakonodavnu moć, uglavnom se izražava usvajanjem vrlinskih rezolucija koje osuđuju kršenja ljudskih prava u stranim zemljama na osnovu često neproverenih tvrdnji.
Kao što se moglo očekivati, ogromnom većinom glasova — 461 prema 52 — Evropski parlament je odmah usvojio snažnu rezoluciju kojom se poziva na međunarodnu istragu „izbornih nepravilnosti“ i preti obustavom sredstava EU. Glavna žalba bila je da je predsednik Vučić svojim učestvovanjem u kampanji nepravedno uticao na birače.
Marinika Tepić izjavila je za Politico: „Ako se sada nešto ne promeni, potpuno ćemo skliznuti u diktaturu.“
Misionarski rad EU
Protesti protiv priznanja izbora iz decembra 2023. godine dostigli su takve razmere da su mnogi strahovali od ponavljanja demonstracija sa Majdana iz 2014. koje su dovele do rata u Ukrajini.
Pavle Cicvarić, koji je stekao organizatorske veštine kroz brojne programe i radionice koje finansiraju zapadne fondacije, predvodio je studentske proteste u Beogradu. Roditelji mladog lidera duboko su uključeni u rad nevladinih organizacija.
Njegova majka, dr Jelena Žunić Cicvarić, koordinatorka je projekta nevladine organizacije „Regionalni EU resurs centar za civilno društvo u Srbiji“, ključnog kanala za preraspodelu sredstava Evropske unije, koja se dodeljuju samo onima koji aktivno rade na podizanju svesti o „evropskim vrednostima“.
Njegov otac, Radovan Cicvarić, dugogodišnji političar koji se zalaže za evropske integracije, takođe promoviše „evropske vrednosti“ kao direktor nevladine organizacije Užički centar za prava deteta (UCPD), osnovane 1998. godine.
Dok se UCPD fokusira na decu, druga uticajna NVO, Beogradska otvorena škola (BOŠ), osnovana 1993. godine, sponzoriše programe za studente i mlade profesionalce, uključujući i „obuku agenata društvenih promena“.
Obe su deo „Krovne omladinske organizacije Srbije“ koja prima značajna sredstva od međunarodnih donatora kao što su USAID, Soroseva Fondacija za otvoreno društvo i razni programi Evropske unije.
One organizuju radionice, treninge i projekte usmerene ka jačanju kapaciteta lokalnih NVO i promovisanju evropskih vrednosti. Zemlje „u tranziciji“ koje apliciraju za članstvo u EU moraju slušati instrukcije o tome kako da budu dostojne Evrope.
Ovaj obrazovni zadatak preuzima Evropski fond za Balkan (EFB), zajednička inicijativa evropskih fondacija koja osmišljava, sprovodi i podržava inicijative usmerene na jačanje demokratije i podsticanje evropskih integracija.
Značajno je da EFB sponzoriše „Zajednički projekat istorije“ kako bi proizveo i širio jedinstvenu verziju istorije regiona, uz ljubaznu podršku nemačkog Ministarstva spoljnih poslova.
Balkanski fond za demokratiju (BTD) je fondacija sa sedištem u Beogradu. Osnovan je u martu 2003. od strane nemačkog Maršalovog fonda, USAID-a i Fondacije Čarls Stjuart Mot. Ostali donatori uključuju Fondaciju Rokfelerove braće, Fondaciju Tipping Point, Fondaciju Robert Boš, Švedsku agenciju za međunarodnu razvojnu saradnju i ministarstva spoljnih poslova Danske i Grčke. BTD podržava dodelu grantova, dijalog o politikama i razvoj liderstva.
Ako želiš da postaneš lider – znaš gde da ideš.
Teško je zamisliti da ove zapadno-finansirane organizacije nisu doprinele revnosti i umeću srpskih studentskih demonstranata.
Smrtonosni kolaps
Novi Sad je drugi po veličini grad u Srbiji, važna stanica na novoj brzoj železničkoj pruzi između Beograda i Budimpešte koja se rekonstruiše uz pomoć Kine.
U okviru ovog projekta, šezdeset godina stara modernistička železnička stanica u Novom Sadu je nedavno renovirana, pri čemu je ostavljen dugačak betonski nadstrešnica sa ulazne strane. Ujutru 1. novembra 2024. godine, betonska nadstrešnica se iznenada srušila, usmrtivši ukupno 16 ljudi.
Vlada Srbije je proglasila dan žalosti na nacionalnom nivou, više zvaničnika je podnelo ostavke, uključujući ministra građevinarstva Srbije i gradonačelnika Novog Sada. Istrage o uzrocima su u toku.
Za studentske aktiviste, kolaps je viđen kao jasan dokaz korupcije, ne samo u radovima na stanici, već u celom društvu. Proglašavajući da se ono što se dogodilo u Novom Sadu mora shvatiti kao dokaz da je Srbija preplavljena kriminalom, nasiljem, korupcijom i beznađem, studenti su sebi dali zadatak da promene ovu „nepodnošljivu društvenu stvarnost“ kako bi izgradili novu Srbiju.
Navodno vođen bez centralnog lidera, pokret organizuje studentske plenume koji privatno odlučuju konsenzusom šta će dalje preduzeti. Zatvorili su fakultete i škole, onemogućivši studentima da pohađaju nastavu mesecima.
Studenti koji žele da idu na nastavu tretiraju se kao izdajnici. Čak su i bolnice bile blokirane. Primećeno je da aktivistički studenti uglavnom dolaze iz imućnijih porodica i da im se radnička omladina ne priključuje. To je pobuna elite koja poziva na jednakost.
Studenti koji blokiraju saobraćaj zaštićeni su od strane policije. Vlada očigledno sumnja na provokaciju i izbegava upotrebu nasilne represije, kakvu je koristila francuska vlada Emanuela Makrona prilikom gušenja pokreta Žutih prsluka.
Prelaz ka čemu?
Srpski studenti mlađi od 26 godina nisu bili rođeni kada je NATO bombardovao Srbiju.
Srpska omladina odrasla je rastrzana između ožiljaka NATO bombardovanja i upornog, dominantnog zapadnog pogleda na Srbe kao krivce za uništenje Jugoslavije. Nije ni čudo što to izaziva konfuziju.
Razumljivo je da jednom delu srpske urbane omladine iz srednje klase bude neizdrživo da bude isključen iz „Zapada“ zbog Srbiji nametnutog statusa parije.
Mladi često mogu biti vrlo konformistički u svojoj pobuni, želeći da se udruže u prkosu prema starijima. Koliko god da je Zapad zbunjen, on i dalje najviše briljira u predstavljanju sebe kao nečeg čudesnog.
Jedan značajan način na koji to postiže jeste preko svoje ogromne mreže nevladinih organizacija.
U aprilu, revizori EU su izdali izveštaj u kojem se navodi „nedostatak transparentnosti“ u dodeljivanju oko 4,8 milijardi evra za oko 5.000 NVO tokom perioda od 2021. do 2023. godine, pored grantova država članica EU od oko 2,6 milijardi evra za oko 7.500 NVO iz fondova EU.
Nije jasno koje su zemlje imale koristi od toga, ali je Marta Kos, slovenačka komesarka EU za proširenje, pomenula Srbiju.
U intervjuu za slovenačku RTV 28. marta, Kos je odbacila kao „neprihvatljive“ Vučićeve tvrdnje da NVO finansirane od strane EU podstiču studentske proteste s ciljem njegove smene. Ipak, Kos je napomenula da je bila „u mnogo češćem kontaktu sa NVO koje sam srela u Briselu nego sa srpskom vladom ili njenim predsednikom.“
Rekla je:
„Mnoge NVO u Srbiji ne bi preživele bez naše podrške, i upravo zbog izuzetne važnosti NVO odlučila sam da im dodelim dodatnih 16 miliona evra za period od ove godine do kraja 2027.“
„Bez učešća civilnog društva, ne može biti procesa proširenja“, rekla je Kos, dodavši da veruje da će srpski narod „usmeriti svoje političare kako bi Srbija postala članica Evropske unije.“ Kos smatra da je kvalifikovana da pruži takvo usmerenje.
Aleksandar Vulin je istaknuti socijalista koji je obavljao razne ministarske funkcije. Ali ne više. „Nadam se da gospodin Vulin neće biti član nove vlade, jer oni koji deluju protiv evropskih vrednosti ne mogu da vode Srbiju ka EU“, rekla je Kos. I ostvarila je to.
Među njegovim „grehovima“, Vulin je podržao pridruživanje BRICS-u i zalagao se za zakon o otkrivanju finansiranja NVO od strane stranih vlada. (Kada je Gruzija usvojila sličan zakon, lideri EU su pokušali da ga spreče, ali nisu uspeli.)
S druge strane, Vučić je prkosio ozbiljnim pretnjama EU zbog svoje namere da prisustvuje proslavi 9. maja – Dana pobede nad nacizmom. Leteo je zaobilazeći baltičke države koje su blokirale njegov let i pojavio se u Moskvi, zajedno sa hrabrim slovačkim premijerom Robertom Ficom.
Takvo je Vučićevo balansiranje. Kao rezultat, u Briselu ga nazivaju „proputinovskim“, dok ga domaći protivnici kritikuju da previše popušta zahtevima EU.
Studentski demonstranti su još neodređeniji.
Jasno im je da ne žele da potvrde tvrdnje vlasti da su manipulisanih od strane EU NVO. Zastava EU je tiho zabranjena na velikim studentskim protestima, sa samo srpskim zastavama koje se vijore, kao da demonstriraju nacionalnu nezavisnost.
Ipak, ovog proleća, grupa studentskih demonstranata napravila je spektakl krenuvši, navodno biciklima, da svoje žalbe odnesu do institucija EU. Toplo su dočekani dok su se žalili da je u Srbiji sve apsolutno užasno.
Dana 6. maja, vodeće srpsko novine „Politika“ izvestile su da su srpski blokatori u galeriji Evropskog parlamenta pokorno slušali dok im je hrvatski nacionalista, Steven Nikola Bartulica, govorio da „evropske vrednosti znače i priznanje krivice za sve što je Srbija učinila Hrvatskoj.“
(Leta 1995. godine, Hrvatska je proterala oko 200.000 Srba iz svojih domova u Krajini, u najvećem etničkom čišćenju jugoslovenskih ratova.)
Bartulica je tvrdio da Srbija nije liberalna demokratija evropskog tipa i da neće biti normalizovana dok ne prihvati da plati odštetu Hrvatskoj.
Članovi Evropskog parlamenta izrazili su zadovoljstvo što su studenti izabrali „Evropu“ umesto Rusije i pozvali na smenu Vučića i Fica zbog odlaska u Moskvu.
Međutim, kod kuće, protesti izgleda gube zamah, do te mere da su studenti prestali da zahtevaju „sve! odmah!“ i povukli se na zahtev za izborima.
Ojačan putovanjem u Moskvu, gde je njegova delegacija imala ozbiljne razgovore sa predsednikom Vladimirom Putinom, Vučić je održao patriotski skup u Nišu, gde je izjavio da su zahtevi studenata završeni i da ga više ne zanimaju. Odbacio je blokadore kao vrlo bučnu manjinu nasilnih nasilnika koji terorišu većinu građana koji žele mir, rad i jedinstvo.
Naglo zahtevajući vanredne izbore, pretpostavio je da oni jednostavno traže novu priliku za nasilne izlive, jer će izbori uvek biti proglašeni ukradenim od strane opozicije. Izbori će biti održani normalno za godinu dana, rekao je.
Dana 22. maja, Beograd je posetila Kaja Kallas, Estonka koju je Ursula fon der Lajen imenovala za visoku predstavnicu EU za spoljnu politiku. Bez diplomatskog iskustva, Kalasove najvidljivije kvalifikacije su to što je mlada žena sa neprevaziđenom mržnjom prema Rusiji.
Tokom boravka u Beogradu, vrhovna diplomata EU susrela se, u neobičnom obratu, sa predsednikom i premijerom kako bi im govorila šta treba da rade. Ali se sastala i sa predstavnicima studentskih demonstranata da sasluša šta imaju da kažu.
Hvalila je sastanke sa „civilnim društvom“ i omladinskim aktivistima. „Čula sam njihov poziv i njihove težnje – za pravdom, za odgovornošću kako bi Srbija mogla da ostvari svoj puni potencijal,“ rekla je. „Njihova energija je potrebna da se pronađe put napred.“
Suprotno tome, Kallas je kritikovala Vučića zbog susreta sa Putinom u Moskvi. Buduće članstvo Srbije u EU, naglasila je, zavisi od strateškog izbora zemlje između Istoka i Zapada.
Putin, s druge strane, prihvata Vučićevo balansiranje i nema ništa protiv da Srbija uđe u EU. Raznolikost je u skladu sa multipolarnim svetom. Ali za Zapad je „ili ste sa nama ili protiv nas.“ Između Istoka i Zapada ne sme biti mostova.
Zbunjenost i strah
U Beogradu neki misle da protesti jenjavaju. Možda, ali u prošlosti su protesti znali da utihnu, da bi se zatim ponovo rasplamsali zbog nekog incidenta. Pošto su uzroci nejasni, tako su nejasna i rešenja.
Teškoća, rekao mi je Dragan Pavlović, srpski komentator, jeste u tome što se protesti izražavaju „vrlo opštim zahtevima za ‘boljim životom,’ što očigledno ne pruža nikakvu konkretnu osnovu za razumevanje onoga što se suštinski želi ili šta bi trebalo učiniti da se protesti smire.“ Takvi zahtevi mogu trajati zauvek.
„Verovatno je u pitanju orkestrirana, masovna histerija, izazvana nuklearnom pretnjom, genocidom u Gazi, produženjem krize na Kosovu i delovanjem nevladinih organizacija,“ navodi on.
Novinarka i spisateljica Mara Knežević Kern smatra da je nemoguće razumeti ove neverovatne događaje. „Ne verujem da je moguće opisati ovu novu varijantu napada na državu — do sada se nigde drugo nije dogodila.“ Tokom 1990-ih, Jugoslavija je služila kao eksperimentalni poligon za promenu režima. Mnogi se plaše da se to ponovo dešava, i to u Srbiji.
Izvor: Consortium News
