Reporter portala BALKAN FACTS boravio je u Beču i prilikom obilaska grada raskoši, ležernosti i umetnosti, stigao je pred Hitlerov balkon s koga je 15. marta 1938. objavljen anšlus Austrije.
Ako hoćete krajnje iskren i intiman osećaj – podišla me je jeza, iako je od antologijskog događaja prošlo tačno 88 godina!
Dok u ruci držim staru crno-belu fotografiju na kojoj Hitler proglašava pripajanje Austrije Trećem Rajhu, u vazduhu osećam ostrašćenost i oduševljenje 250.000 Bečlija iz tog doba koji sa skupa na Heldenplacu (Trg heroja) uz visoko podignutu desnu ruku kao jedan uzvikuju zastrašujuće – “Hajl Hitler” i “Zig Hajl”!
Stojim danas baš tu i s pogledom uvis, kroz objektiv fotoaparata mi se neobjašnjivo same docrtavaju ogromne crveno-crne nacističke zastave koje “ukrašavaju” zloglasni balkon. Umesto punog kolora pred očima mi je samo boja krvi.
Mislima premotavam scene iz dokumentarnih filmova na kojima firer 12. marta 1938. s Vermahtom ulazi u Austriju, u zemlju u kojoj je rođen 1889.
Nemački jezik ne znam, ali stojeći kao hipnotisan ispod terase jasno čujem uobičajeno prodorni Hitlerov glas kojim se zaklinje na nemačko-austrijsku sudbinsku zajednicu, zajedničku istoriju i misiju. Zajedničkog neprijatelja Hitler je smestio u komunistički istok, a poslednja rečenica tada se izgubila u glasnom i minutima dugom aplauzu: „Kao firer i kancelar nemačke nacije i Rajha, javljam ispred istorije ulazak moje domovine u Nemački Rajh“.
Uspevam da pobegnem iz marta 1938. i vratim se u mart 2025. godine. Srećom, nema na toj terasi više ni Hitlera ni kukastih krstova, niti fašistički zaslepljenih Austrijanaca, iako zvanična statistika kaže da je samo u 2022. u ovoj zemlji bilo 719 prijavljenih antisemitskih incidenata.
Elem, o ulasku austrijske države u Treći Rajh parlament tada nije glasao – već austrijski narod. Desetog aprila se 99,7 odsto Austrijanaca sa pravom glasa izjasnilo za pripajanje. To je rezultat koji je nastao na tipično nacionalsocijalistički način, i to uticanjem na ljude, propagandom i terorom. Ne treba, međutim, zaboraviti ni da se austrijski patriotizam nakon raspada Habsburške imperije slabo razvio, i da je zato postojala želja u narodu za pripajanjem Nemačkom Rajhu.
Konačno, skidam pogled s terase i s nogu guglam još po nešto vezano za ovo mesto. Nailazim na vest iz 2021. godine u kojoj piše da Kuća austrijske istorije namerava da otvori takozvani „Hitlerov balkon“ i omogući gostima muzeja da ga razgledaju!?
Nisam siguran da bih posle ovako snažnog utiska i osećaja besa na Heldenplacu dobio želju da baš kročim na mesto kojim je u crnim vojničkim čizmama paradirao Adolf Hitler. Zastrašuje me pomisao kako bi ta lokacija mogla da postane mesto na kom će se skupljati neonacisti.
Kuća austrijske istorije pokrenula je i anketu u kojoj posetioci mogu da se izjasne da li podržavaju tu inicijativu ili ne. Do sredine marta glasalo je više od 60.000 ljudi, a skoro 51.000 podržalo je otvaranje balkona.
Balkon je odavno jedan od najpoznatijih simbola Austrije i nacionalsocijalističke prošlosti te zemlje – iako bi trebalo naglasiti da se njegova uloga u austrijskoj istoriji ne ograničava samo na tu eru.
Balkon je izgrađen krajem 19. veka, kao deo rezidencije Habsburške monarhije – u poslednjim danima austrijsko-mađarskog carstva, uoči Prvog svetskog rata. Na Heldenplacu su „susretale” i najrazličitije političke ideologije u vremenu između dva svetska rata: svenemački nacionalisti, internacionalni socijalisti i austro-fašistički političari. Svi oni su na balkonu držali govore pred okupljenim masom na trgu ispred Hofburga, kompleksu imperijalnih palata.
Okrećem glavu od balkona i teške misli mi na bečkom suncu ulepšava predivan pogled u daljinu na austrijski parlament i gradsku skupštinu.
Zaobilazim Hofburg u širokom luku i brzo stižem pred jednu od desetine zelenih oaza austrijske prestonice. Park Burgarten. A tamo jedna potpuno nova energija. Prava simfonija za oči i dušu. Usred travnjaka sa cvećem zasađenim u obliku violinskog ključa izdiže se veličanstvena statua od belog mermera koja prikazuje Volfganga Amadeusa Mocarta.
Jedna puno lepša strana čarobnog Beča…
