Porodica pacijenta koji je preminuo u Opštem županijskom bolničkom centru Pakrac izrazila je nezadovoljstvo kvalitetom neke u njegovim poslednjim danima života. Pacijent, koji je bolovao od terminalnog raka pluća, preminuo je nakon kratkog boravka u bolnici. Iako su bili svesni neizbežnog ishoda njegove bolesti, porodica smatra da palijativna nega koju je primio nije bila na odgovarajućem nivou.
Topalovići su podelili bolno iskustvo poslednjih sedam dana života njihovog supruga i oca u razgovoru za Index. Istakli su ozbiljne propuste u nezi, uključujući osnovnu pomoć pri hranjenju, manjkavu osnovnu negu i neadekvatnu kontrolu bola.
Ivana je u decembru saznala da joj je otac u terminalnoj fazi karcinoma pluća, a u februaru se oprostila od njega. Teško je, kaže, prihvatiti gubitak, a još teže nositi se sa činjenicom da joj je otac patio u poslednjim danima života. Posetili su ga samo deset minuta dnevno zbog zabrane poseta.
„Njegovo stanje zahtevalo je stalnu negu, ali bio je potpuno zanemaren. Obilno se znojio, a presvukli su ga samo dvaput u pet dana, iako je imao čistu odeću. Mokra odeća sušila mu se na telu, a osoblje nije brinulo o njegovoj higijeni. Pio je samo kad bismo mu donele vodu jer nije bio dovoljno snažan da podigne čašu. Tada je pio očajnički, po dva-tri decilitra odjednom, gušeći se jer dugo nije pio. Uprkos tome, u sestrinskim evidencijama pisalo je da sam jede i pije. Nije dobio infuziju tečnosti, ni kada ju je tražio. Ostavljen je potpuno iscrpljen“, ispričala je Ivana Radić, ćerka preminulog.
Ivana, koja i sama radi u zdravstvenoj struci, odmah je primetila da njen otac nije dobio negu koja mu je bila potrebna.
„U evidencijama medicinskih sestara napisali su da je do poslednjeg dana samostalno jeo i pio. Otac je prema dokumentaciji svoju poslednju večeru pojeo sam, a svakodnevno nas je zvao govoreći da je gladan. Pokušali smo mu pomoći. Tražili smo da mu donesemo Glucernu koju mu je preporučila specijalistkinja pulmologije, ali su to odbili, tvrdeći da bolnica osigurava sve što mu treba. Ako bolnica zaista osigurava sve, kako je moguće da je moj otac umirao gladan i žedan?“, pita se Ivana.
„Ostavili su ga da leži na podu kao da nije ljudsko biće“
Supruga preminulog, Vlasta Topalović, ispričala je kako su zatekli svog muža sa dve pelene, kako bi ga zaposleni manje često presvlačili, iako je bio pri svesti i tražio da ga presvuku. Porodica je tražila i postavljanje urinarnog katetera kako bi izbegli da leži u vlastitoj mokraći, no njihove molbe, kao i molbe pacijenta, odbijene su.
„Jedan od najgorih trenutaka desio se 6. februara poslepodne, kada je moj suprug pao s kreveta. Slab i iscrpljen, završio je na hladnom bolničkom podu. Medicinske sestre iz dnevne smene nisu ga želele podići. Ostavile su ga da leži više od sat vremena, čekajući da noćna smena preuzme. Teško bolesnog čoveka, kojem je bila potrebna hitna pomoć, ostavile su da nepomično leži na podu, kao da nije ljudsko biće. Ovo nije samo nemar, ovo je sramotan, nehuman čin koji se ne može opravdati ni jednim izgovorom“, ispričala je Vlasta.
„Čoveku na samrti dali su Lupocet“
Iako je bio u terminalnoj fazi bolesti, porodica tvrdi da je bio svestan svog stanja i redovno ih obaveštavao o tome. Zbog bolesti je trpeo jake i neprekidne bolove, a porodica kaže da je dobijao slabije lekove koji nisu mogli da ublaže njegovu agoniju.
„Nije mu bilo propisano ništa što bi ublažilo bol. Kada smo pitali zašto, medicinska sestra je odgovorila da nije zapisano u lekarovoj evidenciji. Kada smo insistirali na razgovoru s dežurnim lekarom, rekli su nam da ne možemo razgovarati s njim. Da će mu biti ‘preneta poruka’. Na kraju, nakon svih naših molbi, jedini lek koji je dobio bila je infuzija Perfalgan, lek koji nije pomogao ni kod obične glavobolje, a kamoli kod agonije kroz koju je prošao čovek na samrti“, izjavila je Ivana.
Agonija se nastavila i nakon smrti, kažu, jer na dan kada su trebalo da preuzmu telo, patolog nije došao na posao, pa su čekali bez ikakvih uputstava kako bi mogli organizovati sprovod.
„Njega više ništa ne može vratiti. Ove reči ne iznosimo zbog nas, već zbog svih bolesnika koji su sada u toj bolnici i onih koji će tek doći. Nijedan bolesnik ne sme umreti gladan i žedan. Nijedan bolesnik ne sme biti ostavljen da leži u mokroj odeći, da trpi bolove, da leži satima na podu bolničke sobe – nevidljiv, zaboravljen“, upozorava Ivana.
Bolnica: Nije bilo potrebe za morfijem
Porodica je podnela pritužbe bolnici i Ministarstvu.
„Pacijent je primao terapiju prema medicinskoj indikaciji, uvažavajući i njegove subjektivne izjave o osećaju bola. Odluka o primeni opioidnih analgetika, poput morfijuma, donosi se na temelju medicinske indikacije, a u ovom slučaju nije bilo potrebe za njihovom primenom. Što se tiče postavljanja trajnog urinarnog katetera, to je odluka lekara koja se temelji na kliničkoj indikaciji, a u ovom slučaju nije bila nužna“, izjavili su iz bolnice.
Udruženje: Zašto je bio izložen nepotrebnoj patnji?
Iz udruženja Prava pacijenata ističu kako ovakvi prigovori nisu retkost i da otvaraju ozbiljna etička i pravna pitanja.
„Neadekvatna higijena i tvrdnje o neadekvatnom presvlačenju pacijenta ili njegovoj zapuštenosti nakon pada otvaraju pitanje osnovnih standarda nege i kvaliteta zdravstvene zaštite. Takođe, primena analgetika mora biti u skladu s principima palijativne medicine. Ako pacijent umire od raka, a nije dobio adekvatnu terapiju za bol, postavlja se pitanje da li je bila pravilno procenjena njegova bol i simptomi. Zašto je bio izložen nepotrebnoj patnji koja je protivna Evropskoj povelji o pravima pacijenata?“, upitala je predsednica udruženja, dr. Jasna Karačić Zanetti.
