Radićeva kritika Vojske Srbije, nekada je bila konstruktivna a već od 2007. godine aktivno je angažovan na lobiranju za pristupanje Crne Gore NATO. Izgradio je bliske odnose sa raznim analitičarima, pripadnicima Vojske Hrvatske ali i privatnim kompanijama koje rade za Vojsku Hrvatske.
Srbija je od novembra meseca preplavljena opozicionim i studentskim protestima. I dok region i svet ćutljivo gledaju na dešavanja u Srbiji zabrinuti da se bunt Z generacije ne proširi u njihovo dvorište, srbijansko rukovodstvo ako je verovati portalu Radar pokušava da utvrdi kako stoji po pitanju aparata sile. Tako Radar navodi da je Miloš Vučević, srbijanski premijer u ostavci, krajem decembra 2024. godine, održao sastanke sa svim šefovima vojnih i civilnih bezbednosnih službi. Radar navodi i da je Vučević dobio pozitivne odgovore od kolegijuma BIA, VBA i VOA, MUP i Generalštaba, ali i pomalo obespokojavajuće odgovore kada je reč o istoj spremnosti oficirskog kadra po dubini. To je sve sto donosi tekst pompeznog naslova na temu ovog sastanka. Ostatak teksta posvećen je razgovoru sa vojnim analitičarem i stručnjakom za bezbednost Aleksandrom Radićem i skoncentrisan na njegovu kritiku usmerenu isključivo prema Vojnobezbednosnoj agenciji (VBA).
Dobre veze u Ministarstvu odbrane
Odakle toliki animozitet ovog sada već iskusnog i dugogodišnjeg vojnog analitičara prema jednoj od službi bezbednosti i to vojnoj? Uobičajeno je naime da vojni analitičari imaju dobre odnose sa vojnim rukovodstvom, i tako je bilo i u Radićevom slučaju do određenog trenutka. Nekada je Radić bio rado viđen gost u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i zahvaljujući privatnim vezama, bez poštovanja procedura uspevao je i da dođe do informacija ali i da uđe u vojne objekte. Autor je nekoliko knjiga i primetno je da nije imao problema da ostvari uvid u spise i arhivske materijale koji drugim istraživačima ne bi bili dostupni bar još 20 godina.
Rođen u Bihaću, odrastao na vojnim aerodromima nekadašnje SFRJ, okružen vojnim licima, Radić je veoma rano stekao lična poznanstva, razvio prijateljske i kumovske veze sa ljudima koji su kasnije bili postavljeni na rukovodeće pozicije u Vojsci Srbije, neki su i danas visoko cenjeni i poštovani oficiri u penziji. Radićeve veze zbog odrastanja naročito su razvijene u vazduhoplovstvu što je i pretežna tema njegovog interesovanja. Zahvaljujući ovim vezama Radićeva karijera se lagano razvijala i veoma rano je zapažen njegov potencijal koji može biti iskorišćen na regionalnom planu. Posle objavljivanja prve knjige bilo je sasvim jasno da Radić ima znatno slobodniji pristup dokumentima i objektima vojske nego što je slučaj sa nekim drugim ekspertima.
Kodno ime “Skad”
Bio je u to vreme mlad analitičar, željan uspeha, i podoban za oblikovanje. Radićeva karijera na više koloseka dobija zamah kada su neke obaveštajne službe shvatile da ima dobre veze po dubini u Vojsci Srbije, a da zahvaljujući svom poreklu i akcentu koji je nakon toga počeo sve više da naglašava, ima potencijal da izraste u agenta od regionalnog uticaja i da na taj način sa jednim čovekom služba pokrije više država Zapadnog Balkana. Zanimljivo je da mu je u jednoj emisiji Lazanski čak dobronamerno skrenuo pažnju da treba da menja dikciju koja je vremenom postajala prenaglašenija i počela da deluje izveštačeno, očigledno znajući da se iza ovoga kriju saveti mentora i da je to jedan od načina da mu se otvore vrata u državama regiona.
Radić veoma brzo zapada za oko velikim obaveštajnim službama koje shvataju da imaju pred sobom osobu koju je lako projektovati u agenta od regionalnog uticaja. Relativno mlad i poletan, željan uspeha i bez velikih moralnih ograda Radić je bio počastvovan da izabere sam svoje kodno ime. Na iznenađenje njegove veze, jer se radi o službi velike zapadne sile, Radić je izabrao ime „Skad“ („SCUD“ – taktička balistička raketa koju je razvio SSSR tokom Hladnog rata).
Stvaranje agenta regionalnog uticaja, koliki god da je njegov početni potencijal, nije lak zadatak. Odmah su uključeni domaći nezavisni mediji, ali i međunarodni, poput Al Jazeera koja ga je već na samom početku karijere intenzivno promovisala. Da podsetimo u vreme kada je Radić počinjao da krči svoj put, pokojni Lazanski bio je autoritet među analitičarima, ali politički često nepodoban zbog svojih stavova, Radić se sa druge strane savršeno uklapao tzv. nezavisnim medijima, a i nekim drugim kao nova građanistička opcija, sa jasnim stavovima da Srbija, ali i sve zemlje regiona nemaju opciju osim da se priključe NATO.
Lobista Mila Đukanovića za nezavisnost Crne Gore
Tako je Radić već od 2007. godine aktivno angažovan na lobiranju za pristupanje Crne Gore NATO, a medijima iz vojnog analitičara izrasta u eksperta za pitanja bezbednosti. Dugi niz godina Radić ostaje posvećen lobiranju u crnogorskoj javnosti za članstvo Crne Gore u NATO, za ovu misiju angažovala ga je tadašnja Vlada Crne Gore, na preporuku zapadnih obaveštajnih službi, a njegov zadatak je bio da zajedno sa drugim viđenijim ličnostima i crnogorskim novinarima prisustvuje tribinama i javnim debatama, kako bi se zadobila neophodna podrška javnog mnjenja koja bi bila dovoljna za uspešan referendum. Tokom godina vladavine Mila Đukanovića, Radić u Crnoj Gori deluje često više kao političar nego nepristrasni analitičar. Koliko se zalagao za ulazak Crne Gore u NATO, toliko se zalagao i za opstanak Mila Đukanovića na vlasti i koristio svaku priliku da kritikuje crnogorsku opoziciju, naročito stranke koje neguju dobre odnose sa Srbijom. Koliko je njegova uloga bila značajna tadašnjoj Vladi Crne Gore govori i činjenica da je tokom boravaka u Crnoj Gori dobijao na raspolaganje luksuznu vilu na primorju, pored honorara za svoje delovanje.
Bliski kontakti sa hrvatskom vojskom
Zanimljivo je na primer i kako je Radić vešto izgradio bliske odnose sa raznim analitičarima, pripadnicima Vojske Hrvatske ali i privatnim kompanijama koje rade za Vojsku Hrvatske. Ovo nije promaklo Sigurnosno-obavještajnoj agenciji (SOA) i veoma brzo oficiri Vojske Hrvatske koji su kontaktirali sa Radićem bivaju ispitivani zbog svojih kontakata, a SOA počinje da prati i kontakte sa Radićem koje imaju pripadnici Vojske Hrvatske kada putuju u zemlje regiona. Regionalne veze koje je Radić izgradio ne obuhvataju samo vojna lica i lica iz obaveštajno-bezbednosnog sektora u regionu, već i privatne kompanije koje rade za oružane snage. Tako je Radić imao priliku da proprati remont i modernizaciju aviona koji su preko privatne kompanije ponudjeni na korišćenje Vojsci Hrvatske.
Radićeva kritika Vojske Srbije, nekada u prošlosti je bila čak i konstruktivna i akcentovao je neophodnost nabavke novog naoružanja i vojne opreme, poboljšanje standarda i uslova rada pripadnika Vojske. Retorika se naglo promenila sa promenama u rukovodstvu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, zapravo u vreme kada počinju penzionisanja kadrova sa kojima je Radić u bliskim vezama i preko kojih je dolazio do poverljivih podataka. Ti kadrovi i danas su politički aktivni u opoziciji, a kontakti po dubini u Vojsci im se osipaju. U tome zapravo leži i animozitet koji Radić sve jače ispoljava prema Vojsci Srbije, jer odsecanjem kontakata presušuju i izvori informacija, a informacija je novca vredna.
(Ekipa BF)
